Japanska lekcija za juan

Pitanje koliko bi kineska valuta trebalo da ojača kako bi uravnotežila trgovinsku razmenu te zemlje postalo je globalna tema. Odgovori stižu sa svih strana, i dok jedni tvrde da vrednost juana nije potcenjena, drugi ističu da bi trebalo da ojača u odnosu na dolar i to za više od 30 odsto. Očigledno je, dakle, da postoje velike razlike u makroekonomskim modelima koji su korišćeni da bi se došlo do ovako različitih procena. Ali, ono oko čega se svi slažu jeste teoretski i empirijski neopravdana pretpostavka da uravnoteženi devizni kurs zapravo postoji. Teoretski problem je jednostavan – trgovinski balans zemlje zavisi od mnogo faktora, a ne samo od vrednosti valute na inostranim deviznim tržištima. Kamatne stope, zapošljavanje, agregatna tražnja i tehnološka i institucionalna inovacija takođe igraju određenu ulogu. Ili, kako je ekonomista Džoan Robinson istakla još 1947. godine, devizni kurs predstavlja uravnoteženu vrednost kombinacije svih ovih varijabli. Ona je tvrdila da je uravnoteženi devizni kurs maštarija.
Nije iznenađenje da empirijski dokaz, da se trgovinska neravnoteža može rešiti samo promenom kursa, nije ubedljiv. U slučaju Kine, najkorisnije je japansko iskustvo iz perioda od kraja režima fiksnog kursa Bretona Vudsa (avgust 1971.) do kolapsa „mehur ekonomije“ 1990. godine. U tom intervalu, vrednost jena je više nego duplirana u odnosu na dolar, povećavajući se sa originalnog fiksnog kursa od 360 jena za dolar na 144 na kraju 1989. godine. Iako je japanski izvoz postao znatno skuplji u dolarima, a uvoz jeftiniji u jenima, trgovinski suficit te zemlje povećan je sa šest milijardi dolara 1971. godine na 80 milijardi u toku 1989. godine. Tokom dve decenije, očekivanja da će sve jači jen povratiti spoljnu ravnotežu izneverena su. U vreme Smitsonijan sporazuma u decembru 1971. godine, očekivalo se da će kurs od 308 jena za dolar poslužiti svrsi. Četrnaest godina kasnije, tokom pregovora o Plaza sporazumu, Japanci su se zalagali za kurs od 200 do 210, dok su pojedini zvaničnici Trezora SAD smatrali da bi kurs trebalo da se kreće od 165 do 170 jena za dolar. Na kraju osamdesetih, pojedini analitičari tvrdili su da bi kurs od 120 konačno mogao da stvori dugo priželjkivanu ravnotežu. Kako je Japan ušao u „izgubljenu deceniju“ devedesetih, izvoz te zemlje nastavio je da raste brže od uvoza. Trgovinski suficit dostigao je rekord 1994. kada je iznosio 144 milijardi dolara, samo nekoliko meseci pre rekordne vrednosti jena od 79,75 za dolar u aprilu 1995. godine.
Retrospektivom događaja lako se može zaključiti zašto nijedan od uravnoteženih deviznih kurseva nije doneo spoljnu ravnotežu. Jer jen je rastao, a Japan nije odgovorio smanjenjem izvoza već unapređenjem produktivnosti i kontrolom kvaliteta kroz investicije u fabrike i opremu i inovacije u upravljanju fabrikama. Time je omogućen brzi rast izvoza proizvoda visoke dodate vrednosti. Kalkulacije sa uravnoteženim kursom tokom sedamdesetih i osamdesetih, koje su mogle biti zasnovane samo na savremenoj strukturi izvoznog sektora, imale bi mali značaj posle tog perioda. Isto važi i za kalkulacije početkom devedesetih, koje bi prognozirale rast uvoza Japana zasnovanog na ekstrapolaciji iz visokih stopa rasta bruto domaćeg proizvoda u prethodnih 40 godina pre nego u toku decenije stagancije koja je usledila.
Kada je reč o Kini, promene u strukturi izvoznog sektora slične su onima u Japanu. Ove promene verovatno će učiniti da današnji pokušaji da se pronađe uravnoteženi kurs juan-dolar izgledaju jednako maštoviti kao i prethodne kalkulacije sa uravnoteženim kursom jen-dolar. Za 30 godina od početka kineskih ekonomskih reformi, industrija Kine postigla je impresivnu dobit zahvaljujući efikasnosti odnosno usvajanju novih tehnologija i realizovanju ekonomija obima, što je dovelo do velike ekspanzije lokalnih proizvoda pogodnih za izvoz. Kako bi sve jača valuta mogla da ostavi bez posla radno intenzivne proizvođače, ako je japanska ekonomska istorija bilo kakav primer, njih će verovatno zameniti proizvođači stvari poput brodova, mašinskih alata, poluprovodnika i nesumnjivo novih proizvoda koji će biti izmišljeni.
Uravnoteženi kurs juan-dolar je maštarija ne zato što kineska trgovinska razmena nikada ne može da bude balansirana već zato što devizni kurs sam ne određuje ravnotežu. To ima veze i sa strukturom celokupne privrede. A kako se ta struktura stalno menja u nepredvidivim pravcima, nerealno je očekivati da će pretpostavke, koje stoje u osnovi bilo kog makroekonomskog modela, ikada ostati validne dovoljno dugo kako bi čvrsto rešenje bilo postignuto u praksi.