Javna preduzeća su najveći generator otpada

– Druga faza je sertifikacija – dobijanje svih ekoloških standarda kako bismo mogli da garantujemo usluge industriji i podignemo ih na viši nivo. Davanjem dozvola i subvencija država je ozbiljno podstakla zelenu i reciklažnu industriju, omogućila je jednake šanse svima. Ali licenca, odnosno sam papir, nije dovoljan. Za upravljanje otpadom neophodne su investicije u tehnologiju, kvalitetan menadžment i integrisani sistem kontrole i praćenja tokova otpada. Država mora da proveri koliko kompanija koje su dobile dozvolu sada postoji, koliko ih je aktivno, na koji način posluju, šta treba menjati… – napominje Mitrović.

On dodaje da PKS, kroz izmene i dopune Zakona o upravljanju otpadom, koji se sada nalazi u proceduri, traži rešenje za novi okvir u toj oblasti, za njegovu ekološku i energetsku upotrebu.

– Treba pooštriti procedure za izdavanje dozvola, jer je netransparentni promet sekundarnih sirovina, nekontrolisani tok otpada podsticaj za kriminal. Zato je potreban nadzor i poreske policije i ekološke inspekcije. Ova administracija ulaže ogroman napor da poslovanje učini predvidivim. PKS će tražiti da se poveća transparentnost, vršićemo pritisak na javna preduzeća koja su najveći generator tog otpada. Naša ideja je da se promet sekundarnih materijala vrši preko modela eko berze. Preduzeća bi na berzi prijavljivala šta poseduju od otpada, a kompanije koje imaju licencu mogle bi da kupuju, i svi bi imali jednake šanse. Time bi sve bilo vidljivo i koštalo bi manje nego da se raspisuju tenderi, zasedaju komisije, gubi novac, vreme, pritužbe na tenderske odluke, čudna rešenja ili već viđeno, a budžet gubi značajan deo novca – ističe Mitrović.

Naš sagovornik podseća da je, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, Srbija prošle godine generisala 54,3 miliona tona otpada, od čega najveći deo, skoro 48 miliona tona, potiče iz rudarstva.

– Izvezli smo oko milion tona otpada, od čega je dva odsto bio opasan otpad – obojeni metali, gvožđe, čelik. Šta je sa ostalim otpadom? Ako Srbija godišnje uveze 40.000 tona raznih vrsta ulja i maziva, a sakupi 1.300 do 1.500 tona, vidimo da postojeći sistem ne funkcioniše. Gde su preostale količine? U neadekvatnim spalionicama ili u prirodi – ukazuje Mitrović.

On napominje da je važno da kompanije počnu više da razmišljaju o zaštiti životne sredine i prihvatanju međunarodnih standarda i procesa sertifikacije u toj oblasti.

– To je, uostalom, i naša obaveza prema EU. Nakon 2020. godine, sav otpad koji nastaje na našoj teritoriji moramo da zbrinemo. Neće više biti prekograničnog kretanja otpada. Srbija nema postrojenje za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada, i već sada moramo da „pobodemo ašov“ i počnemo da ga gradimo. Mađarska ima oko 50 takvih postrojenja, a mi još nismo odredili ni lokaciju, jer mnogi interesni lobiji rade protiv toga, plašeći narod da će to doneti apokalipsu. A upravo je suprotno. Ono će na ekološki način, sa najsavremeniji tehnologijama, zbrinuti sav medicinski otpad, boje, lakove, ulja… Sve ono što već zagađuje našu okolinu – naglašava Mitrović.

Izgradnja tog postrojenja bi, prema rečima našeg sagovornika, koštala od 20 do 30 miliona evra, a država bi sredstva mogla da nabavi kroz javno-privatno partnerstvo. On dodaje da svaka kompanija koja želi da investira u Srbiji traži dokaze da je okolina ekološki zbrinuta, a da su to velika davanje države.

– Uostalom, prvenstveno zbog nas samih moramo da brinemo o zdravoj životnoj sredini. U tom sklopu, morali bismo da rešimo i pitanje industrijskog otpada iz preduzeća koja više ne rade, a to je jedna ekološka bomba. Jedna smo od retkih država koja nema deponiju industrijskog otpada, što je nedopustivo i Privredna komora Srbije je partner administraciji i parlamentu za snažne podsticaje zelenoj industriji Srbije – ocenjuje Mitrović.

Prve laste

Miteko Beograd je prva kompanija u Srbiji koja je od konsultantske kuće SGS Srbija dobila sertifikate za sistem upravljanja otpadom. Reč je o sertifikatima za menadžment životne sredine ISO 9001:2008 i 14001:2004. „Sertifikacija je dobrovoljni mehanizam, potvrda da je kompanija dostigla vrednosti i da će svi tokovi otpada biti transparentni, bezbedni, održivi i ekološki zbrinuti. Taj proces zahteva ulaganja i punu organizaciju procesa rada i kontrola, zbog čega se mali broj domaćih kompanija registrovanih za zbrinjavanje otpada odlučuje za sertifikaciju“, naglašava Siniša Mitrović, savetnik predsednika Privredne komore Srbije.