Javne nabavke i međudržavni sporazumi: Kako se troši novac građana Srbije? 1Foto: Aleksandar Roknić

Izvršenje budžeta u Srbiji je netransparentan proces sa obiljem prostora za zloupotrebe. Dva kanala kroz koje se tržište najčešće suspenduje u Srbiji jesu javne nabavke i međudržavni sporazumi.

Značaj ovog pitanja ogleda se u veličini ovih izdataka – prema poslednjim dostupnim podacima javne nabavke su u bruto domaćem proizvodu Srbije učestvovale sa preko osam odsto, a međudržavni sporazumi za finansiranje infrastrukturnih projekata su lane premašili vrednost svih tendera u zemlji.

Stanje u pojedinim najvažnijim segmentima izvršenja budžeta na svim nivoima se pogoršava, na šta, za sada uzalud, upozoravaju relevantne organizacije civilnog društva. Evropska unija, koja borbu protiv korupcije u procesu pristupanja visoko vrednuje, ne šalje dovoljno signala da stanje u Srbiji treba popraviti.

Javne nabavke, obezbeđivanje dobara ili usluga za organe javne uprave, lokalne samouprave ili preduzeća sa većinski javnim kapitalom, su veliki deo ekonomije Srbije. Prema izveštaju Uprave za javne nabavke za 2019. godinu, poslednjem koju je ta institucija objavila, za godinu dana zaključeno je oko 122.000 takvih ugovora, ukupne vrednosti koja premašuje 440,5 milijardi dinara (3,75 milijardi evra). To znači da je 8,14 odsto tadašnjeg bruto domaćeg proizvoda (BDP) odlazilo na javne nabavke.

Ako na to dodamo međudržavne ugovore koje Srbija sklapa sa drugim stranama, o kreditima koji ponekad podrazumevaju direktnu pogodbu sa izvođačima najvažnijih infrastrukturnih projekata, ta suma još veća. Procenjuje se da je vrednost tih sporazuma samo tokom prošle godine iznosila oko četiri milijarde evra.

Obično se upravo međudržavni sporazumi smatraju za procedure kojima se najočiglednije izbegava Zakon o javnim nabavkama. Primera radi, cena Moravskog koridora (koji se gradi upravo na ovaj način), koji će spojiti auto-put Beograd–Niš sa auto-putem „Miloš Veliki“, je konstantno rasla. Procenjena cena radova je sa prvobitnih 500 miliona evra skočila na 745 miliona, barem za sada.

Rokovi za završetak posla su više puta pomerani, što je postala uobičajena praksa u najvažnijim državnim projektima. Ovom „glasovitom“ primeru treba dodati i drugu infrastrukturu – mostove, pruge, gasovode – čija izgradnja kasni dok se cene uvećavaju. Stručna javnost sve češće upozorava na potencijalni problem tzv. „korozivnog kapitala“, sredstva kojima se iskorišćava i dodatno pogoršava slaba uprava u demokratijama u razvoju.

Kineski zajmovi „pale lampice“, ali reakcija izostaje

Programski koordinator u Fondaciji BFPE za odgovorno društvo Stefan Vladisavljev podseća da je ovaj način ugovaranja poslova od 2009. godine u Srbiji potpuno legalan, ali da se postavlja pitanje koliko je legitiman. Kina se sve češće nameće kao kreditor za infrastrukturne projekte, što pobuđuje skepsu nadležnih organa Evropske unije.

„Sveobuhvatni sporazum o saradnji u oblasti infrastrukture je ratifikovan u našem parlamentu, tretira se kao međunarodni sporazum, i samim tim po našem Ustavu ima veću snagu od bilo kog nacionalnog zakona. Na osnovu njega možemo da uzmemo kredite, po ugovoru angažujemo kineske (građevinske) firme, jer se tretira kao bilateralni sporazum. To nije u suprotnosti ni sa jednim zakonom, ali problem jeste zašto mi odlučujemo da za neke projekte, bez ikakve tenderske procedure, razmatranja ili konkurencije biramo kineske partnere, ili da raspišemo konkurs ili dobijemo ponude, uđemo u proces javne nabavke. Kroz praćenje teme sam došao do zaključka da se radi o političkoj motivaciji“, navodi Vladisavljev.

Prema njegovim rečima, politička motivacija Srbije je da brz i lak ekonomski razvoj, što Kina može da pruži, za razliku od partnera poput Evropske unije, čija asistencija sadrži mnoštvo uslova, pre svega transparentnost procedura.

„Umesto da ispunjavamo te uslove, (dobijamo sredstva) od Kine bez mnogo uslovljavanja, osim da uzmemo za izvođače uzmemo kinesku kompaniju. Taj modus operandi je sličan u svim državama koje su deo inicijative Pojas i put, a Srbija je samo jedan jako uspešan primer u toj inicijativi. Mi uspevamo da ne upadnemo u probleme dužničkog ropstva, barem ako ne varaju brojke naših institucija, za razliku od negativnih primera koji postoje pre svega u Aziji i Africi“.

Evropska unija je za ovakvo delovanje morala da napravi dodatne slojeve „zaštite“, a Vladisavljev kao primer navodi izgradnju Pelješkog mosta.

„Kineska kompanija je za taj projekat dala ubedljivo najbolju ponudu. EU je shvatila da će, ako to ne ograniči, kineske firme koje imaju državne subvencije mogu da pobede na apsolutno svakom tenderu. EU je 2019. godine uvela skrining mehanizam za strane direktne investicije, što znači da se svaki sporazum koji bi se potpisao (posebno) regulatorno telo na nacionalnom nivou bilo dužno da preispita. To nismo u obavezi da radimo jer još uvek nismo država članica, postavlja se pitanje da li će to biti deo nekog novog klastera“, kazao je Vladisavljev.

Čak i kada bi se takvo telo formiralo u Srbiji, ono bi, kao što je slučaj sa Mađarskom, bilo politički motivisano i potencijalno bi samo „aminovalo“ dolazeće investicije.

U Srbiji, sa centralizovanim sistemom odlučivanja, gde vlast „živi ili umire“ zavisno od toga koliko će novih fabrika ili kilometara auto-puteva predstaviti biračima, saradnja Pekinga i Beograda predstavlja srećan i skladan „brak“, zaključio je Vladisavljev.

Ceo tekst pročitajte na portalu EWB.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari