JE LI DRŽAVA MARGARIN

„Šta vredi reći da država mora da plati za 45 dana, ako ne može. Neće se valjda zaduživati spolja da plati unutra. Što opet ne znači da ovaj zakon ne treba donositi u delu „disciplinovanja“ države. Ali je pomalo smešno da država uređuje da privatne firme moraju međusobno da plaćaju jedna drugoj za najviše 60 dana. To je njihova stvar i stvar ugovora. Mogu da ne plaćaju uopšte ako se tako dogovore. Država treba da naplati PDV i ostalo što je njeno, i da obezbedi efikasan i brz rad privrednih sudova“.

I bi tako. I ne bi dobro. Po ko zna koji put se potvrdilo da niko ne može silovati ekonomiju i cifre. Možete napisati šta hoćete, biće onako kako „tržište“ kaže. Sve smo to iks puta iskusili na svojoj koži. Svako administriranje tržišta i ekonomije samo povećava realne vrednosti. Za ukalkulisani rizik zaprećenih kazni od strane prekršioca. A svi su prekršioci, jer ko može raditi protiv svojih interesa, po tamo nekom virtuelnom zakonu. I proizvodi nove modele i mustre (prosto rečeno „razne smicalice“) da se zaobiđe retorička zakonska odredba.

Hiljade primera smo videli (i osetili na svojoj koži) u našoj „obrnutoj ekonomiji“. Zvaničan kurs 6, tržišni 33 („devize, vize, ize“); niske administrativne cene, nema robe; administrativne („narodne“) cene u eks društvenim fabrikama, a na tržištu 10 puta veće, razlika u džepove. O cigarama, kanta pumpama i desetinama nula na novčanicama ne bih govorio. Previše je očigledno i ogoljeno.

Tako je i ovde. Da zakon može da odredi valutni rok plaćanja, onda bi sve zemlje odredile 15 ili 30 dana. Svi bi plaćali svima, ne bi imalo dugova i dužnika, idila. Donesemo zakon pa i kod nas, umesto 130, prosečna valuta plaćanja bude 30 dana kao u Nemačkoj. Avaj, ovo zna i mali Perica. Ovih 130 dana nije stvar konvencije (zakona), već realnog života, stanja ekonomije, javnih finansija, makro likvidnosti i mnogobrojnih deficita (budžeta, BDP-a, platnog bilansa itd.).

Posledično, efekti će biti samo negativni. Ako se javne institucije budu pridržavale zakona, biće „zlo i naopako“. Ili će se „zaboraviti“ stari dugovi (koji su jedan od glavnih uzročnika pomenutih 130 dana) i novi infrastrukturni radovi ugovarati i plaćati po zakonu (45 dana), ili se ništa novo neće raditi. I jedan, i drugi scenario katastrofični. Ako se „zaborave“ stari dugovi, stari poverioci će biti dokrajčeni. Ako se ne radi, ništa od posla i multiplikatorskog dejstva novih investicija. Bolje i bilo kakvo potraživanje od države (kad-tad, ipak se nekad plati, ne bankrotiraju tako lako države i opštine), nego da stoje mašine i otpuštaju radnici.

Dakle, što se tiče „javnog“ valutnog roka od 45 dana, trebalo je prosto reći – valutni rok se određuje ugovorom, ali „javni“ dužnik, valutni rok mora da obezbedi makar registrovanom menicom. I tačka.

Kod smešnog „privatnog“(jer šta se država meša u ugovore privatnih kompanija i preduzetnika – nije margarin) valutnog roka od 60 dana, prve reakcije („smicalice“) su već stigle. Štetne naravno (već rekosmo – kad „silujete“ ekonomiju, stižu kontra efekti). Za uvoznu robu nema ograničavanja valutnog roka. Pa ljudi uvoze. Umesto da kupuju „domaće“. Ili još češće, reeksportuju domaću robu. Izvezu, pa uvezu. Skuplje, a naše. Sa valutom od 120 dana.

Na kraju sledi naravoučenije. Nikada ekonomske stvari ne može rešiti zakon. Valutni rok se može smanjiti samo realnim rastom proizvodnje, smanjenjem poreza, doprinosa i ostalih javnih prihoda (rasterećenjem privrede), jačanjem finansijske discipline (unakrsnim oporezivanjem i kontrolom „povezanih lica“) i brzim i efikasnim radom privrednih sudova. Zakonske „naredbe“ samo degradiraju i izazivaju sumnju u stručnost i zrelost zakonodavca.Pa niko ne govori.)





Autor je ekonomski analitičar