„Plate među pet najnižih u Evropi“: Da li domaći radnici zaista više nisu „jeftina“ radna snaga, kako tvrdi Vučić?

Srbija je već godinama unazad privlačna za strane investitore, a glavni razlozi za njihov dolazak bile su često velike subvencije države i „jeftina“ radna snaga koju naša zemlja nudi.

Međutim, predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je, gostujući u emisiji na TV Hepi, da u Srbiji više nema jeftine radne snage.

On je naveo da su plate u našoj zemlji manje nego u Zapadnoj Evropi, ali da ni u njoj više nema jeftine radne snage i podsetio da je nova minimalna zarada oko 54.000 dinara.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Mihail Arandarenko smatra da to u principu jeste tako.

„Preciznije je reći da strani investitori prate naše minimalne ili prosečne ukupne troškove rada po radniku u evrima, odnosno dolarima“, objašnjava on.

To znači, kako dodaje, da oni gledaju koliko ih ukupno košta radnik.

Arandarenko pojašnjava da se to odnosi na Bruto 2 koncept, koji podrazumeva neto platu, plus porez na zaradu i sve doprinose.

„Pošto su i neto plate i ukupni troškovi rada u stranoj valuti poslednjih godina kod nas rasli brže nego skoro bilo gde u Evropi, onda je tačno da je naša radna snaga relativno ‘poskupela’ za strane investitore“, navodi naš sagovornik.

Što se tiče okvira za merenje „jeftinoće“ radne snage, Arandarenko objašnjava da nije važno samo da evro troškovi budu što niži, nego i da produktivnost te radne snage bude dovoljno visoka da investitor može da izvuče profit.

Međutim, ako je pretpostavka da se produktivnost ne menja, onda se prema njegovim rečima, vraćamo na jednu varijablu, odnosno troškove rada u stranoj valuti.

„Šta je referentni okvir za investiranje razlikuje se od jednog do drugog investitora, za nekoga to može sa bude ceo svet, za nekog Evropa, za nekog Zapadni Balkan. Za svet i Zapadni Balkan mi više nismo ‘jeftini'“, naglašava on.

S druge strane, koordinator Međunarodne organizacije rada (MOR) za Srbiju Jovan Protić smatra da je to paušalna ocena i da je teško obrazložiti šta je merilo „jeftinoće“.

„Ono kroz šta to može da se gleda, da li je jeftino ili skupo, jeste da li nam odavde beže investitori, jer nalaze bolje uslove u drugim zemljama, ali to ne zavisi samo od cene rada, već i od raznih drugih faktora gde Srbija ne stoji baš najbolje, posebno po pitanju pravne sigurnosti“, objašnjava on.

Protić dodatno pojašnjava da bi indikator relativno skupe radne snage bio taj da investitori koji rade najjedonstavnije poslove, vezane za motanje kablova i slično, krenu da odlaze na druga mesta, gde pronalaze povoljnije uslove.

„To nismo primetili da se dešava još uvek, iz tog ugla ne bih rekao da postoji problem sa ‘skupoćom’, odnosno visokom cenom rada“, navodi naš sagovornik.

Još uvek, prema njegovim rečima, ima ljudi koji bi mogli da prihvate posao, ali pitanje je samo za koji novac.

„Ako pogledate zvanične podatke, nama je stopa neaktivnosti još uvek dovoljno visoka, pa bismo mogli da kažemo da i dalje postoje džepovi neiskorišćenog domaćeg radništva“, obrazlaže Protić.

Dakle, kako ukazuje, imamo i dalje rezervoare neaktivnih ljudi, ali nije najjasnije zašto.

„Pitanje je da li se radi o nespremnosti da se radi za neke određene pare ili o kvalifikacionoj strukturi, starosnoj, geografskoj… pa da zbog toga ti džepovi ostaju“, kaže Protić.

Ukoliko se fabrike ovde otvaraju uprkos poskupljenju radne snage, to bi onda, prema njegovom mišljenju, značilo da te firme ovde privlači još nešto osim naše cene rada.

„To bi bilo super da je tačno, ali ne vidim da toga ima. Mislim da pojedincima odgovara to što mogu da prave bilateralne dogovore sa njima, umesto da rade na drugim merilima, kao što je pomenuta pravna sigurnost“, zaključuje Protić.

I sekretar Veća Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS) Zoran Mihajlović kaže da je upitno šta naša vlast uzima kao merilo.

„Pitanje je šta danas oni podrazumevaju pod jeftinom radnom snagom. Ako poredimo evropske standarde i činjenicu da je za dostojanstven život potrebno mnogo više i da je veliki broj zaposlenih u Srbiji na ivici siromaštva, onda teško da možemo govoriti o tome da više nismo jeftina radna snaga“, ukazuje on.

Mihajlović smatra da je potrebno da se zarade izjednače sa potrošačkim korpama.

„Minimalna zarada bi morala da bude u visini potrošačke korpe, a prosečna zarada u visini jedne i po prosečne potrošačke korpe“, smatra on.

Predsednik sindikata Sloga Željko Veselinović, takođe, navodi da to zavisi od toga šta se gleda.

„Ako gledamo platu ili zaradu u evrima onda više nismo jeftina radna snaga, ali ako se gleda šta za tu platu može da se kupi onda smo i dalje jeftina radna snaga i siromašna zemlja“, smatra on.

Veselinović ukazuje na problem visokih cena.

„S obzirom da su cene u Srbiji, pre svega, osnovnih životnih namirnica skuplje od većine zemalja u Evropi, onda je činjenica da ljudi jedva preživljavaju“, objašnjava on.

Skupoća je, prema njegovim rečima, najveći problem u Srbiji.

„S druge strane, plate i zarade su i dalje među pet najnižih u Evropi, tako da smo mi u suštini i dalje jeftina radna snaga“, zaključuje Veselinović.