Jelena Mekvilijams: Amerika apsolutno ne mrzi Srbiju

Početkom devedesetih dospela je u Ameriku, živela sa manje od 30 dolara mesečno za hranu, a zatim meteorskim usponom dočekala da je par decenija kasnije lično predsednik Sjedinjenih Američkih Država imenuje za predsednicu Federalne korporacije za osiguranje depozita, u kojoj u svojim rukama drži 110 milijardi dolara i brine o sigurnosti kompletne štednje u američkim bankama.

Uprkos jedinstvenom uspehu, Mekvilijams, devojačko Obrenić, u razgovoru za Danas ostaje neočekivano pristupačna, ležerna i otvorena. U hrpi intervjua koje je prethodnih dana davala srpskim medijima, tokom posete našoj Agenciji za osiguranje depozita, pitanja zapravo vezana za njen posao u SAD morala su da ustupe prostor inspirativnoj priči o devojci koja je ispunila američki san. Zato u razgovoru za Danas akcenat stavljamo na sve ono čime se Mekvilijams zapravo bavi.

– Otkud vi u Srbiji?

Došla sam na poziv Agencije za osiguranje depozita, povodom njihove 30-godišnjice. Mi sa njima sarađujemo u okviru International Association od Deposit Insurers (IADI), tako da sam imala priliku da kroz tu asocijaciju upoznam direktora AOD-a Vladimira Šarića koji me je pozvao da dođem na jubilej.

– Ljudi često ne znaju mnogo o agencijama za osiguranje depozita, ali one umeju da budu izuzetno važne kada se u bankarskom sektoru pojave problemi, na primer u SAD posle krize 2008…

Da, mi smo u periodu od četiri godine od krize zatvorili više od 500 banaka u Americi. Imali smo oko 6.000 banaka pre nego što se to desilo, sad smo spali na 5.400. Ali, nijedan deponent nije izgubio novac.

– Koliko ste imali deponenata koje ste isplatili?

To se još računa, jer u pojedinim bankama stečajevi i dalje traju, ali mogu da kažem da je 2009. naš fond bio na nuli. Na nuli.

– Slično se dogodilo i u Srbiji kada je ovde par banaka propalo. Kako ste nadoknadili taj novac, da li je država morala da uskoči?

Ne, to je bilo toliko nepopularno. Mogli smo da od Ministarstva finansija tražimo novac, ali bi to bilo viđeno kao politička odluka u kojoj se traži da američki obveznici pomažu bankama. Tako da za moju korporaciju to nije bila opcija. Zato smo pitali banke da za tri godine unapred plate osiguranje depozita, pa je danas fond stigao do 110 milijardi dolara sredstava, što je jako zdrav nivo. Zapravo, nikada nismo imali više novca nego sad. Imali smo manje, ali nismo očekivali ovakvu krizu i da će toliki broj banaka propasti.

– Kriza tada nije bila očekivana, ali danas mnogi prognoziraju da bi do nje ponovo moglo da dođe.

Mi to prema ekonomskim indikatorima u SAD ne vidimo. Nemamo naznaka da će doći do recesije. Nezaposlenost je ispod četiri odsto. Plate su visoke, banke imaju rekordne profite i dobro su kapitalizovane. Biznis i trgovina se dobro odvijaju. Ja stalno pitam naše ekonomiste da li se nešto neobično događa. Na nivou SAD takvih pojava nema, pa smo počeli da gledamo određene segmente – recimo poljoprivredne kredite zbog američke spoljne politike i tržište komercijalnih nekretnina. Rekli smo našim kontrolorima banaka u Kanzasu i okolnim delovima, da razgovaraju sa bankama da vide da li dobro upravljaju rizikom, da li znaju u šta se upuštaju. Kod nekretnina smo pogledali stanje u NJujorku i San Francisku i cene se dosta dobro drže. Ne gradi se onoliko koliko se gradilo prošle godine, ali se cene još dobro drže. Tako da trenutno nemamo nijedan indikator da će doći do neke recesije u Americi.

E sad, u svetu se dešavaju razne regionalne stvari koje na kraju mogu da se razbukte. Ali generalno, što se brojki tiče, ne vidimo ništa.

– Odavde se čini da u SAD država sada vodi daleko više računa o finansijskom riziku i poslovanju nego pre krize. Posle krize su svi krivili deregulaciju, kako je sad?

Ima ljudi koji će reći da je u pitanju deregulacija, ali nije. Radi se o tome da sistem mora da funkcioniše tako da kapital stalno cirkuliše kroz ekonomiju, jer ako ne cirkuliše, ne može ni da je stimuliše, a onda nema ni poslova ni investicija. Zato mi sada gledamo da li postoji način da zadržimo standarde koje imamo za banke – da moraju da drže dosta kapitala i da budu likvidne – ali da omogućimo da se deo kapitala pusti u ekonomiju.

A da li se promenilo javno mišljenje? Ne znam kako su se odluke donosile pre krize, ali sada nema apetita da se ponovi ono što se desilo od 2008 do 2010. Ne mislim da bi javnost ponovo podnela da se toliki paketi pomoći daju bankama kao onda. Banke su sve to otplatile i taj program je čak zaradio novac za američku vladu.

– TARP?

Jeste, TARP je na kraju ispao vrlo pozitivan, mada je javno mnjenje tada, a i sada je, jako negativno.

– Deluje vrlo neamerički da država ulazi u privredu…

Da, država ulazi da pomogne biznisu. A cela poenta biznisa u Americi je da regulacija bude takva da pusti biznis da sam ili uspe ili propadne. A sad smo ušli u fazu sa TARP-om u kojoj je američka vlada rekla da posle propasti Lejman bradersa moramo da damo nekim kompanijama novac da prežive. Jako interesantno oko tog pitanja je bilo to što neke od banaka koje su uzele TARP, nisu morale, a ni htele ta sredstva, jer su imale dovoljno novca.

Vol strit žurnal je objavio jednu čuvenu konverzaciju, kad je od šefova najvećih banaka traženo da uzmu novac iz TARP-a, jer će u suprotnom i štediše i investitori povući novac iz banaka koje nisu u dobrom stanju i koje budu morale da učestvuju u TARP-u, što će dovesti do njihovog kolapsa. A ako svi uzmu novac, onda niko neće pitati da li je neka banka lošija od druge.

Ima tu čuveni citat kada DŽejmi Dajmon (direktor JP Morgan Čejsa) kaže: Znači vi hoćete da ja pozajmim pare koje mi ne trebaju, da platim kamatu koju ne bi trebalo da platim, ne bih li spasao konkurenta kojeg ne volim, za dobrobit američkog društva?

Kaže Polson: Da.

I ovaj mu odgovori: „Sign me up“.

To je bila poenta. Inače, cela ta akcija glasanja za TARP je bila kontroverzna. Mnogi senatori su izgubili sledeće izbore, to je bilo katastrofalno. Posle toga se pojavio veliki libertarijanski talas u SAD, koji je 2012. doveo do velikih promena u Senatu. Neki ljudi koji su po 20, 30 godina bili senatori, tad su smenjeni jer su glasali za TARP.

– I danas ima ljudi koji smatraju da je to bila pogrešna odluka, jer bi na kraju tržište to sve regulisalo samo?

Ja verujem da bi na kraju tako sve i ispalo. Ali bi bilo puno žrtava u tom procesu. Sad je pitanje koliko ste žrtava spremni da podnesete. I koliki rizik. I koliko će se dugo ceo taj proces odvijati. To je sve bilo nepredvidivo u tom momentu.

– Vi u SAD osiguravate sve depozite do 250.000 dolara, a u Srbiji AOD osigurava do 50.000 evra. Sad, kada su pojedine banke u Srbiji propale, država je odlučila da svim deponentima bude vraćen novac, čak i ako su imali više od 50.000 evra. Da li je to u Americi zamislivo, da neko dođe i prosto kaže, sad ćemo mi da platimo svima, da ljudi ne bi izgubili svoj novac?

Ne. Mi ćemo da kažemo, jako nam je žao. Imali smo slučaj čoveka od 92 godine koji je imao preko 500.000 dolara u banci i banka je propala. Iako sam ja rekla da je to jako teška situacija, jako mi je žao ali mi moramo da poštujemo pravila i isplatili smo samo 250.000 dolara. Cela poenta sistema za osiguranje depozita je da ljudi veruju u sistem i da znaju kako funkcioniše. Pravila ne mogu da se menjaju tako da ljudi ne znaju šta će biti sledeći put. LJudi moraju da imaju izvesnost i transparentnost u tome kako sistem funkcioniše.

– Možda je to razlika između uspešnih i neuspešnih zemalja?

Sve zavisi kako gledate na stvari.

– Sve ovo o čemu govorite pokazuje da vi u SAD imate daleko šira ovlašćenja nego AOD u Srbiji.

Nema druge agencije za zaštitu depozita koja ima veća ovlašćenja nego mi, bar koliko mi je poznato. Naša ovlašćenja nisu samo da štitimo deponente, već i da regulišemo banke. Mi direktno regulišemo 3.700 banaka, a indirektno svih 5.400 banaka i imamo ovlašćena da banke uzimamo pod stečaj i da ih likvidiramo kroz sudski proces. Kongres nam je dao i ovlašćenje da bankama snizimo rejting, ako se ne slažemo sa procenom rejtinga koju su dale druge dve institucije koje u SAD kontrolišu banke, a to su narodna banka (FED) i OCC.

– Da li su takva ovlašćenja potrebna da bi institucija bila efikasna?

Mislim da jesu. To je apsolutno neophodno.

– Mi to ovde nemamo.

Nemate, ali niste jedini koji nemate, gomila zemalja nema.

– Kako vas je put odveo u SAD?

Otišla sam u julu 1991. kao učenik na razmeni. Išla sam u Matematičku gimnaziju, trebalo je posle na ETF, mislila sam da ću studirati fiziku. Ali kad sam dobila priliku da odem na razmenu, znala sam da je to put bez povratka. Rekla sam sebi da moram da idem i da se neću vraćati.

– Izbegli ste sve najgore.

To je odluku učinilo još težom. Jer Beograd se tad gradio, to je bilo jako lepo vreme, pre one katastrofe koja nam se desila. Ali sam i ja tamo sa vama propatila. Imala sam manje od dolara dnevno za hranu. Morala sam da se snađem sa 20, 25 dolara za jelo mesečno. Bili su to uslovi koji su na neki način bili i surovi. Ali sam znala da moram da se izborim, jer da se sa sankcijama i svime vratim u Beograd, nemam šansu. A tamo, makar i gladna, imam šansu.

– Studirali ste na Berkliju..

Da.

– Kako neko ko dođe iz Srbije iz koje u to vreme nijedna lepa vest nije dolazila, uspe za dve decenije da dođe na čelo jedne od najvažnijih institucija u Americi?

Teškim radom. Imam utisak da ljudi ovde imaju percepciju da Amerika mrzi Srbiju. Amerika apsolutno ne mrzi Srbiju. To mogu da vam najiskrenije kažem. Ni u jednoj od mojih interakcija nisam naišla na to da neko kaže Srbija ovo ili Srbija ono. Štaviše, ima jedna serija koja se zove You’ve Been Served. Moji prijatelji se zato šale kad ja pregovaram sa nekim i kad pobedim, kažu You’ve Been Serbed. Tako da ni u jednoj od tih situacija nisam naišla na predrasude. Regularan američki državljanin je jako otvoren za druge nacije i etničke grupe. Jako su prihvatljivi kao narod. Najbitnije im je da li si dobrog karaktera i da li si voljan da radiš. Nema tamo generalne politike protiv Srbije. Ako i ima, ja je nisam iskusila.