Kad bankarski sektor postane najslabija karika

Naprotiv, stiče se utisak da i moćna Nemačka posustaje. Nesumnjivo, Italija je zagazila u veoma opasne vode, o čemu govori i podatak da je u protekle dve decenije prosečan rast stope bruto domaćeg proizvoda na godišnjem nivou iznosio samo 0,46 odsto, kao i da je neprestano uvećavan javni dug, čija vrednost danas iznosi oko 130 odsto BDP-a. Takođe, stopa nezaposlenosti i dalje je veoma visoka, nivo investicija se smanjuje, a bankarski sektor se suočava sa velikim nevoljama, dok je umanjen udeo aktivnih radnika sa fakultetskom diplomom. Imajući u vidu navedenu situaciju, ne treba da čudi podatak da se Italija, i krizom ophrvana Grčka, nalaze na poslednjem mestu u evrozoni kada je reč o rastu vrednosti BDP-a po glavi stanovnika u protekle tri godine. Iznenađuje, međutim, podatak da se Nemačka našla na trećem mestu. Nemačka jeste fiskalno „zdrava“, ekonomski veoma konkurentna i ima koristi od stabilnog priliva kvalifikovane radne snage iz drugih delova Evrope, ali činjenica je, takođe, da prosečan rast vrednosti BDP-a na godišnjem nivou u protekle dve godine iznosi samo 0,51 odsto, što je znatno lošiji rezultat u poređenju sa drugim ključnim državama evrozone – Austrijom, Belgijom, Finskom i Holandijom. Čak je i Francuska, čiji rast vrednosti BDP-a po glavi stanovnika jedva da nadmašuje Italiju, ispred Nemačke.

Pitanje je, dakle, kako je moguće da tako različite države, poput Nemačke i Italije, ostvaruju slične rezultate u nekim segmentima ekonomije? U izvesnoj meri objašnjenje je jednostavno – „krivca“ treba tražiti u bankarskom sektoru. Prema najnovijim podacima, potraživanja nemačkih banaka prema drugim članicama evrozone, uključujući Austriju, Francusku, Irsku, Italiju, Holandiju, Portugalu i Španiji, smanjena su za više od 200 milijardi dolara u proteklih pet godina. „Tihi hod“ nemačkih banaka u pravcu dezintragracije umnogome se razlikuje od poteza koji se povlače u Francuskoj, Italiji, Španiji i Holandiji. Sve navedene zemlje su prihvatile principe evropske finansijske integracije, tako što su stabilizovale finansijski sektor i nametnule ista pravila drugima. Mogući razlog zbog kojeg nemačke banke ne žele da pristanu na integraciju odnosi se na ponašanje domaćih finansijskih stručnjaka, koji ne veruju da evro ima budućnost i savetuju bankama da ne trpe pritiske ostatka evrozone. Drugi razlog jeste što su nameti nemačkih banaka najviši u poređenju sa ostalim razvijenim državama, dok ostvaruju niske profite, što je začuđujuće, imajući u vidu da se procenjuje da su, u periodu između 2009. i 2015. godine, nemačke banke od države dobile oko 239 milijardi evra.

U svakom slučaju, povlačenje nemačkih banaka iz Evrope neće doneti ništa dobro kada je reč o poverenju, investicijama ili razvoju sektora usluga. Ilustracije radi, nivo investicija u Nemačkoj umanjen je protekle godine za pet procentnih poena u odnosu na 1999. godinu, uprkos činjenici da je nivo štednje na nacionalnom nivou dostigao rekordnu vrednost u protekle tri i po decenije. Nemački zvaničnici neretko navode da je aktuelna situacija izazvana činjenicom da preovlađuje starije stanovništvo, ali demografski izazovi, zapravo, treba da podstaknu sprovođenje reformi, pre svega u domenu obrazovanja, što Nemačka uglavnom nije činila u protekloj deceniji. Italija je, u ekonomskom smislu, znatno ozbiljniji „bolesnik“ od Nemačke, ali je i jednoj i drugoj državi potrebno „lečenje“. I to bez odlaganja.

Autor je finansijski analitičar koji je napisao studiju „Revolucija, to smo mi“