Kad od viška glava boli

U Vojvodini je oko 100.000 hektara pokriveno zalivnim sistemima, ali pošto je reč o starim, oštećenim, rashodovanim i zapuštenim sistemima na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu računaju da se na ovaj način navodnjava oko 35.000 hektara. Kad je reč o tehnikama navodnjavanja u Srbiji preovlađuje kišenje, kapanje zauzima određene površine, dok je subrigacija tek u povoju. Profesori ovog fakulteta predstavili su domaćoj javnosti projekat koji omogućava dostupnost podataka o vlažnosti zemljišta posredstvom mobilnog telefona, a sve u nameri da se lakše proceni kada bi trebalo primeniti veštačku kišu.

– U saradnji sa kompanijom Dunav Net, koja se bavi informacionim tehnologijama, realizovali smo projekat, koji omoguća da se u uslovima graničnih vrednosti vlažnosti zemljišta, pomoću baždarenih senzora i mobilne telefonije dobije informacija o tome kada da se obavi zalivanje. Treba, takođe, reći da poljoprivrednici sve češće traže i tenziometar, koji se dobro pokazao – kaže Borivoj Pejić, profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta.
Stručnjaci ne spore da ima podsticaja za nabavku zalivnih sistema, baš kao što postoji i interesovanje poljoprivrednika za veštačku kišu, ali naglašavaju da za izvlačenje maksimuma iz ovog velikog ulaganja nije dovoljno samo da se nabavi oprema, koja se priključiti na izvorište vode i proizvoljno zalivati biljke.

– Za nas u navodnjavanju tajni nema, a vreme eksperimentisanja je prošlost. Sve znamo kada je reč o zalivnim režimima gajenja biljaka, kad zalivati, koliko vode dati, koji sloj zemljišta prokvasiti. To, naravno, ne znači da smo odustali od istraživanja. Činjenica je da su principi navodnjavanja isti svuda u svetu, razlikuju su samo klima i zemljište. I ako se pitate u čemu je onda problem, reći ću vam da je reč o pedološkoj karti – ističe profesor Pejić.
On ukazuje i na to da su veliki sisitemi za navodnjavanje predimenzionisani i da često ne proizvode željeni efekat na njivama. Naglašava da je efikasan sistem samo onaj koji obezbeđuje racionalno navodnjavanje.

– Ako, primera radi u Magliću, dužina putanje linearne mađine iznosi tri kilometra tu se gotovo ništa ne može napraviti. Tu se, zapravo, biljna proizvodnja prilagođava tehničkom rešenju i efekata navodnjavanja nema. Treba naglasiti da navodnjavanje nije jeftin poduhvat, energija je skupa, pa je i planiranje utoliko važnije. Svedoci smo i veoma velikih klimatskih promena, pa je nauka tu da pomogne da se shvate potrebe biljaka u vegetaciji – komentariše Pejić.
Kad govori o tehnikama navodnjavanja on, kao veoma dobre, ističe kapanje i subrigaciju, a u slučaju dileme koliko vode treba dodati Pejić kaže da se sve dešava u površinskom sloju od 30 do 40 santimetara zemlje. Akcenat stavlja i na kvalitet vode za navodnjavanje, „jer nije isto ako je voda iz kanala, ili sa dubine od oko 70 santimetara – ta voda je mineralizovana. Zato je kontrola kvaliteta vode veoma važna. Sugerišem nadležnima da subvencionišu i kontrolu vode za zalivanje, kao što to sada rade sa kontrolom i analizom zemljišta“. Prema njegovim rečima, u periodu od 1997 do 2007. u proizvodnji kukuruza u pojedinim godinama nije bilo potrebe za navodnjavanjem, dok je u nekim godinama kukuruzu bilo potrebno dati više od 200 milimetara vode.

– Podsetiću da je 2015. godine, kada su klimatski uslovi bili povoljni za pšenicu i strnine, prinosi bili ekstremno visoki. Ali od žetve pšenice pa do kraja avgusta padavina gotovo da i nije bilo. Zato je neophodno navodnjavanje, kao i podsticaji za navodnjavanje. Svedoci smo da se površine pod zalivnim sistemima povećavaju, što znači da su poljoprivrednici spremni da investiraju u opremu i u izmuljavanje kanalske mreže, kako bi obezbedili sigurnu i plansku proizvodnju – zaključuje Borivoj Pejić.

Zašto je važna pedološka karta

– Ono što čini specifičnost Vojvodine, a što se mora imati u vidu prilikom planiranja zalivnih sistema, jeste pedološka karta koja ukazuje na postojanje 87 različitih tipova zemljišta. Figurativno rečeno, to je 87 ličnih karti koje odslikavaju vodnofizička, hemijska i druga stvojstva zemljišta. To je veoma važno jer se zalivni sistem ne može projektovati ako se ne dobiju kompletni podaci o zemljištu, o klimi, o potrebi gajenih biljaka za vodom. Ako projektant projektuje sistem bez ovih podataka biće velikih problema, ne može se biljna proizvodnja prilagođavati tehničkom rešenju – objašnjava Borivoj Pejić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.