Kad opština uloži 9.000 evra, vrati joj se 10 miliona dinara

Posle jedne decenije, projekat se sada završava, a Aleksander Grunauer, čovek koji je bio na čelu ovog poduhvata, za Danas govori o tome koliko se u krajevima poput Negotina, Mionice i Varvarina promenilo tokom tog perioda, gde su bile najveće prepreke i kakvi su u zbiru postignuti rezultati.

Projekat popisivanja imovine u opštinama sada je gotov. Koliko ste nekretnina upisali i da li je naplata poreza u tim opštinama sada onoliko bolja koliko ste očekivali?

– Kada smo počinjali, evo ima već skoro četiri godine, cilj nam je bio da pre svega pomognemo opštinama da srede baze podataka o nekretninama. Da ih ažuriraju, i da prilagode realno stanje nekretnina na terenu i ono kakvo je u knjigama. Posle 13 gradova i opština sa kojima smo radili do sada, krajem ovog meseca podvlačimo crtu, i sada sa sigurnošću možemo da kažemo koliko god novca opština uloži u zarade popisivača, odnosno ljudi koji na terenu gledaju i popisuju kakvo je realno stanje nekretnina na terenu, novac se već tokom prve godine naplate poreza na imovinu sigurno vraća! Svaka sledeća godina je, zatim, čist dobitak za opštinski budžet. Pri tome naravno podrazumevamo da opštine nisu povećavale stopu poreza na imovinu. Naša iskustva to i potvrđuju. Na primer, u Zaječaru je 10 popisivača radilo tri meseca, i za to su bili plaćeni 9.000 evra. Oni su obišli oko 1.700 domaćinstava, od čega je podneto skoro 20 odsto novih poreskih prijava. Prema njihovoj gruboj proceni, to će biti oko 10.000.000 dinara više za njihov budžet nego prethodne godine. U Sokobanji je pet popisivača za tri meseca popisalo preko 18.000 kvadratnih metara novoevidentirane kvadrature. Za to su bili plaćeni 4.500 evra. Kako kažu u ovoj opštini, očekuju da će im to u budžet doneti dodatnih 3.500.000 dinara.

Da li su opštine iskoristile dodatna sredstva da bi umanjile poreske stope, odnosno na koji način su dodatna sredstva iskorištena? Da li je GIZ učestvovao u tom delu u kojem se određivala namena novodobijenih sredstava?

– Da ne bi bilo nikakve zabune, i da bismo sarađivali na obostrano zadovoljstvo, što je i najvažnije, odmah na početku smo jasno definisali na koji način i za šta će se potrošiti dobijeni novac iz nagradnog fonda. Za taj fond smo namenili milion franaka, i bilo nam je veoma važno da se ne potroši „tek tako“, već da se uloži u infrastrukturne projekte. U nešto što će građani konkretno videti i koristiti. Znate, građani su obavezni da plaćaju porez, ali su i zainteresovani da vide gde se taj njihov novac troši. I to je potpuno pošten pristup. Mi smo tih milion franaka podelili na pet opština, onih koje su bile najbolje u proširenju obuhvata poreza na imovinu. I uz pomoć tog novca danas, na primer, građani Boljevca imaju u dve škole nov sistem za grejanje, i u jednom delu opštine novu vodovodnu mrežu. Sokobanja je od tih para napravila svlačionicu prema najnovijim standardima, i tako upotpunila fudbalski teren. Negotin je javnu rasvetu zamenio LED sijalicama, i to im je donelo uštedu u budžetu za naredne godine. Novac su još osvojili Zaječar i Veliko Gradište.

Da li bi od ovakvog projekta koristi imale i druge opštine u Srbiji?

– Mislim da bi svaki grad i svaka opština imale koristi od uređene i ažurirane baze podataka o nekretninama. Da se tačno zna ko i koliko nepokretnosti ima, i za koliko kvadrata je dužan da plati porez. Ovaj naš projekat je prepoznat kao veoma uspešan i od strane Vlade Srbije, tako da je neki plan da se i nastavi. Ovog puta zajedno sa Vladom Švajcarske, kroz Švajcarsku kancelariju za razvoj i saradnju, planiramo da radimo sa još oko 40 lokalnih samouprava širom zemlje. Kad smo počinjali da radimo sa opštinama u istočnoj Srbiji imali smo i primere da su zbog raznih nekih okolnosti neke lokalne samouprave koristile baze podataka o nekretninama iz 80-ih godina! I na osnovu njih slale rešenja za porez. U praksi je to značilo da je neko, na primer, tada imao kuću od 50 kvadrata. I u međuvremeno dozidao još 40. Ako to sam nije prijavio porez na imovinu je i dalje plaćao samo na tih prvih 50 kvadrata. Složićete se, to nije pošteno ni prema kome. Naročito ne prema njegovim komšijama koji svoje obaveze redovno izmiruju. Za mene je jedno od najvećih iznenađenja bilo i to što su nas posle podele nagradnog fonda neki gradovi i opštine sami zvali i želeli da im pomognemo! I svi su nam odmah rekli da znaju da je nagradni fond potrošen, ali da žele suštinski da urade nešto dobro za svoje gradove i opštine, nešto što će koristiti i svima posle njih. Tako smo Užicu, Mionici, Varvarinu i Požarevcu platili popisivače nekretnina. Ove opštine su, zavisno od svoje veličine, dobile određen broj ljudi koji je išao od vrata do vrata i popisivao realno stanje nekretnina na terenu.

Koji su iz vašeg iskustva glavni problemi sa kojima se lokalne samouprave suočavaju? Nedostatak novca, kapaciteta, edukacije, političke volje ili nešto drugo?

– Možda sve po malo, zavisno o kojoj se oblasti radi. Ipak, ne mogu da ih generalizujem, moje iskustvo je da smo sjajno radili posao koji nam je bio zajednički. Sa nekima manje, sa nekima više uspešno, ali.. da … na početku svega uvek je bila važna volja ljudi koje vode opštinu. Problem je naravno i nedostatak novca, ali mi smo tu pomagali kad god smo mogli u okviru donacije nemačke i švajcarske vlade. Na primer, zbog zabrane zapošljavanja u javnom sektoru lokalne samouprave nisu mogle da zaposle popisivače koji bi radili na popisu imovine. Iako je naša analiza pokazala da se uloženi novac već tokom prve godine naplate poreza na imovinu sigurno vraća. Tu smo im onda pomogli mi. Često smo organizovali i razne edukacije koje su opštinskim službenicima bile potrebne.

U kojoj meri opštine istočne Srbije danas zaostaju za ostalim lokalnim samoupravama? Koliko se toga promenilo od pre 10 godina kada je GIZ-ov projekat startovao?

– Istočna Srbija je na žalost i dalje jedan od manje razvijenih krajeva Srbije. Tu sudbinu deli sa ruralnim i perifernim krajevima u drugim državama ne samo u komšiluku poput Rumunije ili Bugarske nego i sa pasivnim planinskim krajevima razvijenih zemalja poput Švajcarske ili Nemačke. Šta se iz moje perspektive promenilo jeste, da se ljudi ne predaju svojoj sudbini. Imate sjajne preduzetnike, veoma angažovane službenike u lokalnim samoupravama u istočnoj Srbiji koji menjaju stanje u svojoj sredini. Mi kao GIZ smo imali priliku da doprinosimo tim promenama na primer u Golupcu oko rekonstrukcije tvrđave, u Knjaževcu i Negotinu kod brendiranja vina iz tih krajeva, uz zaštitu geografskog porekla, u Boljevcu na poboljšanju vodovoda i grejanja u školama, u Sokobanji izgradnji fudbalskih terena i proširenju turističke ponude. To su samo nekoliko primera koji ilustruju promene u istočnoj Srbiji.

Kakva je bila saradnja GIZ-a sa republičkim i lokalnim zvaničnicima? S kim ste imali najbolju/najlošiju saradnju?

– Naš projekat je jedan od retkih koji je bio usmeren na lokalni nivo. I sa njima smo imali tešnju saradnju. E sada, za ovu moju deceniju koliko sam u GIZ-u, imam raznih iskustava. Ni sam nisam siguran koliko sam gradonačelnika i predsednika opština upoznavao u raznim mandatima. Ali sam sa svakim, brzo ili malo kasnije uspevao da pronađem „zajednički jezik“. Sa nekima je to čak bilo prvo i u kafani, uz tradicionalni srpski ručak, ali ipak mislim da je najvažnije da smo uradili dobar posao za dobrobit građana. Imali smo samo jednu opštinu sa kojom baš ništa nismo uspeli da se dogovorimo, a dugo smo pokušavali. Onda, posle nekoliko godina, promenilo se rukovodstvo, i oni su nas sami zvali da vide da li za njih i dalje ima mesta u našim planovima.