Kad san o "zelenom Maroku" postane realnost

A ima čime da se pohvali. Ova država na severozapadu Afrike je prethodnih pet godina izrasla u globalnog „zelenog lidera“ koji bi mogao da bude primer i drugim zemljama u razvoju. Podsećanja radi, Maroko je 2012. godine ukinuo subvencije za fosilna goriva i usredsredio se na obnovljivu energiju. Master plan o životnoj sredini i „zelenom Maroku“ (Plan Maroc Vert), oslanja se na kombinaciju javnog finansiranja i stranih direktnih investicija kako bi se ohrabrili farmeri da obrate pažnju na životnu sredinu, što između ostalog znači navodnjavanje kap po kap, ali i ulaganje u skupe infrasturne projekte, poput elektrana na sunce i vetar. Maroko trenutno dobija 28 odsto energije iz obnovljivih izvora, a kralj Mohamed VI je 2015. obavezao vlasti na povećanje udela proizvodnje obnovljive energije na 52 odsto do 2030, s ciljem da bude instalisano oko 10 gigavata. Očekuje se da će 14 odsto energije biti obezbeđeno iz solarnih panela, kao i povećanog korišćenja snage vetra i hidrauličnih brana (do 2020. trebalo bi da bude instalisano dva GW novih kapaciteta baziranih na sunčevoj energiji). Ta država je čak otvorila vrata Evrope u razmeni struje dobijene od obnovljivih izvora.

Maroko ima i veoma ambicioznan Nameravani nacionalni doprinos (INDC). I potpisnice Pariskog sporazma o klimatskim promenama (iz 2015. godine) javno su obelodanile svoje INDC koji treba da doprinesu ostvarivanju dugoročnih ciljeva: da povećanje globalnog zagrevanja bude ispod dva stepena Celzijusa, da ostvare njegovo ograničenje do 1,5 stepeni C, te da u drugoj polovini ovog veka u potpunosti eliminišu emitovanje štetnih gasova. Zanimljivo je da je Maroko počeo da ulaže u ekologiju i obnovljive izvore energije iz nužde. Jer, za razliku od mnogih, sirovinama bogatih, zemalja Blisko istoka, ova kraljevina ne leži na velikim rezervama nafte i prirodnog gasa. Samo u protekloj godini, Maroko je zabranio korišćenje plastičnih kesa, pokrenuo planove za proširenje mreža tramvaja u najvećem gradu i privrednom središtu – Kasablanki, kao i prestonici Rabatu i započeo proces zamene starih autobusa i taksija.

Ipak, najviše pažnje usmereno je ka razvoju mega infrastrukturnih projekata u ambicioznom planu za transformaciju energetskog miksa. Tako, recimo, u blizini grada Uarzazate na granici Saharske pustinje, na površini od 5.000 jutara (više od 2.000 hektara) niče solarna električna centrala Nur u kojoj će se, posle završetka 2018. godine, proizvoditi 580 mWh električne energije. Osim toga, zahvaljujući državnooj inicijativi, u blizini grada Tarfaja, izgrađena je najveća farma vetra u Africi od 300 mWh. Otišlo se i korak dalje – opremanjem 600 džamija širom zemlje solarnim panelima. Procenjuje se da će se, zahvaljujući ovom projektu, čija je realizacija startovala 2016, potrošnje energije u džamijama smanjiti za 40 odsto.

Razvoj obnovljive energije izgleda lepo na papiru, no cena će predstavljati važan faktor. Pokretanje projekta Nur pomoglo je snižavanju cene električne energije proizvedene prema sistemu CSP (Koncentrisana solarna energija koja koristi ogledala, ili sočiva za usmeravanje velikih sunčanih površina na mala područja) na oko 0,16 dolara po kWh. No, to deluje skupo u poređenju sa solarnim PV sistemom, gde solarne, fotonaponske ćelije direktno pretvaraju sunčeve zrake u električnu energiju, koji je pao na 0,03 SAD dolara po kWh.Tek treba da se vidi da li će troškovi CSP pasti dovoljno nisko da bi bili ekonomski konkurentni. CSP takođe koristi velike količine, inače deficitarne, vode kako bi ogledala ostala čista, što takođe predstavlja problem. Istovremeno, Maroko nije u potpunosti izbacio upotrebu fosilnih goriva – najveći procenat energije (čak 35 odsto) dobija se od uglja i planira se povećanje u narednih pet godina. Nov energetski miks obuhvatiće najmanje 3.900 MW energije od prirodnog gasa, dok se potraga za nalazištima hidrokarbonata na teritoriji Maroka nastavlja.

Lista ekoloških prioriteta

Planom koji je podnet Sekretarijatu Ujedinjenih nacija (UNFCCC), koji brine o sprovođenju međunarodnog ekološkog sporazuma zaključenog na Zemaljskom samitu u Riju 1992, Maroko se obavezao na smanjenje emisije gasa iz staklenih bašti (naročito u poljoprivredi), za 32 odsto do 2030. Ta država je, takođe, preuzela obavezu da pošumi 200.000 hektara, ali i da znatno poveća površine koje se navodnjavaju. Ilustracije radi, u 15 sela na planinskom lancu Visoki Atlas zasađeno je 540.000 sadnica raznovrsnog drveća. Sve ove obaveze, međutim, zavise od pristupa kreditima za unapređenje klime, ali podrazumevaju i kumulativno smanjenje, od 401 megatona, ugljen dioksida u periodu od 2020. do 2030.