Kad Srbija duguje novac, poverioci moraju da čekaju po četiri meseca na naplatu: Zašto država krši rokove koje je sama zakonima propisala?

Država se ni sama ne pridržava zakonskog roka od 60 dana za plaćanje, koji je sama propisala kada posluje sa firmama i pojedincima, pa oni plaćanje najčešće mogu da očekuju nakon više od četiri meseca.

Sagovornici Danasa tvrde da firme nastavljaju da posluju sa državnim ustanovama i javnim preduzećima i pored toga, jer u državi ipak imaju pouzdanog partnera. S druge strane, razloge za ovakvu visinu duga kao i kašnjenja u isplati, stručnjaci vide u lošem planiranju i upravljanju finansijama, ali i visokoj i nekontrolisanoj korupciji.

– To nije ništa novo i traje već duže vremena, a najveći problem je što usporava privrednu aktivnost i stvara probleme u likvidnosti. Firme pristaju na to jer nemaju izbora, a sa druge strane, država koliko god da joj dugo treba da izmiri obaveze, ona je relativno pouzdan platiša. Pre ili kasnije, te dugove ćete naplatiti. Jednostavno, to je nasleđeni problem i praksa koja već godinama unazad traje – kaže za Danas Mihajlo Đukić sa Instituta ekonomskih nauka.

On napominje da visina tih dugovanja nije tolika da bi bila osnovni razlog za dalja spoljna zaduživanja države.

– Međutim, treba pogledati podatke o trendovima, ali mi se čini da taj iznos nije trenutno veći nego što je bio prethodnih godina – kaže on.

Božo Drašković, saradnik Instituta ekonomskih nauka, navodi više razloga ovakvog stanja državnog duga prema trećim licima.

– Najmanje su dve grupe razloga za to. Najpre loše finansijsko upravljanje i planiranje od strane javnih preduzeća i državnih organa povodom ispunjavanja svojih obaveza prema trećim licima. Morate unapred znati, imati rezervna sredstva za slučaj nekih iznenadnih nepredviđenih troškova – napominje Drašković.

S druge strane, niko na pravi način ne kontroliše državne institucije o strukturi i opravdanosti pojedinih troškova.

– One nikome ne polažu račune za način ugovaranja i iznose obaveza koje imaju prema trećim licima. Opšte poznate su, ne samo za vreme ove već i prethodnih vlasti, „naduvane“ fakture, neodgovornost i transfer novčanih sredstava iz državnih u privatne tokove. To znači: dogovoreni dobavljači, cene se povećaju, na taj način se izvrši pranje novca, niko to ne kontroliše. Državna revizorska institucija kontroliše samo formalno, zakonski okvir, da li je postojala odluka, plan, ugovor. Ali ne kontrolišu, niti imaju mehanizam kontrole, da li neka usluga ili dobro koje je isporučeno državnoj instituciji, ima opravdanu i konkurentnu cenu, tim pre što je sada sistem javnih nabavki više forma nego suština. To je mehanizam otvorenih slavina za igranke, na koji najbolje ukazuje promena ključnih dobavljača u velikim javnim preduzećima i ustanovama, nakon promene vlasti. To je jasan indikator te „igranke“. Nemamo mehanizam kontrole cena i kvaliteta usluga. Naravno, postoje hitne intervencije, pogotovu u zdravstvu, onda nemate vremena, veća je šteta za zdravstveni sistem da ne kupite nego ako kupite po višoj ceni, kada je nenadana situacija. To je suština, ali istovremeno i kompletan mehanizam koji je postao navika u ovoj zemlji – objašnjava Drašković.

Pita da li je neko, nakon nedavne promene vlasti u Beogradu, saopštio tajni podatak koliko je koštao spomenik Stefanu Nemanji.

– Koliko još imamo stvari vezanih za javni gradski prevoz, za investiranje u opravku puteva, za gradnju velikih infrastrukturnih objekata, a da ne znamo koliko su koštale. Da li bi u nekakvoj normalnoj konkurenciji kilometar autoputa, na pogodnim terenima, trebalo da iznosi 12 ili 14 miliona evra – pita Drašković.