„Kako će moj sin da stekne mišiće ako ne radi na polju?“: Koliko je u Srbiji prepoznat problem zloupotrebe dečjeg rada?

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Misici se sticu rodjenjem a razvijaju kroz zivot.

2. Smeju li maloletna deca u kockarnice klubove kafiće. Što se ne zatvaraju kockarnice koje stvaraju zavisnike od malih nogu. To što seoska deca leti beru malinu, takva deca su vaspitana dobri đaci završavaju fakultete i postaju radni i normalni ljudi. Proverite na ulicama što prose, u kafićima klubovima kockarnicama šta se tamo dešava. Maloletnicima tamo nije mesto.

3. Deca su vekovima bila upošljena na imanju svojih roditelja koji su imali više dece baš zbog toga što nisu mogli da plate radnike pa su im deca popunjavala ta radna mesta. Danas deca ne rade ali znaju kako se rukuje oružjem.

4. Било би пожељно да држава не гура нос свуда где јој није место и да дечји рад у оквиру породице остави процени родитељима који су, највише заинтересовани за здравље и добробит своје деце, јер своју децу воле више него држава што их воли. Држава са својим испразним речима ништа не ради на пољу заштите деце, тамо где су стварно јављају проблеми ; насилна деца, слабо образована, гладна, немају адекватну психолошку помоћ тамо где је заиста потребна). Ово мере (подмукли и са овим скривеним мотивом) иду директно на разбијање односа унутар породице јер ће се у породици створити два табора (родитељски и дечји)који ће почети да се мрзе. Родитељски ауторитет ће се и по овом питању извући родитељима из руку. Испада да родитељи своју децу мрзе чим их терају да раде, а да деца треба да мрзе своје родитеље кад их ови терају да раде- Срамота.

5. Deca se, zapravo u kući svojih roditelja, kroz taj rad, uče šta je život i šta ih zaista čeka kada se otisnu iz roditeljskog okrilja i zaštite. Roditelji sve vreme imaju u vidu da je deci potrebna i igra i vreme za sebe i nikad ne daju deci poslove koji su neprimereni njihovom izrastu i snazi. Govorim o većini, ekstremni slučajevi su retki i o njima se posebno mora govoriti, ne ovako uopšteno pa sve u isti koš. Najveću štetu svojoj deci čine roditelji koji svojoj deci ne dozvoljavaju da bilo šta rade osim da idu u školu i uče. Pa to ide tako daleko da deca kad odrastu, ne samo ne znaju bilo šta da urade za sebe, kada postanu samostalni, nego ni krevet da nameste, operu i opeglaju svoj veš, ili neki jednostavan obrok sebi ne znaju da spreme, da ušiju dugme ili očiste sobu, kupatilo…bilo šta što im je važno za život. Deca na selu to uče uz roditelje i od malih nogu rade, u skladu sa svojim uzrastom i snagom, o tome sve vreme brinu roditelji. Uz to, rade zajedno sa roditeljima nešto važno i to ih emotivno jače povezuje, gradi samopouzdanje i osećaj da su korisni, da su nešto dobro i oni uradili za svoju porodicu, ne samo mama i tata. Osećaju se pomalo herojski ponosni su što mogu da pomognu. To vreme kasnije pamte kao najlepši deo detinjstva. Neprocenjivo je korisno naučiti dete svim veštinama koje mu trebaju za opstanak u svetu gde će se susretati sa velikim izazovima. Na tome ( realnom životu) se najčešće okliznu oni koji su sve dobijali na tacni. A život u kome deca, i kada odrastu ništa ne rade, kako su naučili kod kuće – ne postoji.