Kako izgleda zaštita konkurencije na tržištu Srbije?

U nastavku razmatramo različite aspekte pravne zaštite konkurencije u Srbiji u domenu zaključenja restriktivnih sporazuma. Primarni (blaži) oblici zaštite prethode zaštiti primenom krivičnog prava u skladu sa time da je krivično pravo ultima ratio.

Zaštita konkurencije upravnim merama. Zakon o zaštiti konkurencije (ZZK) kojim je uređena zaštita konkurencije na tržištu Republike Srbije, u zavisnosti od svakog konkretnog slučaja i prema različitim kriterijumima, u primeni je gotovo deceniju. Zakonom je obezbeđena zaštita potrošača od značajnog ograničavanja, narušavanja i sprečavanja konkurencije na teritoriji Srbije, putem tzv. anti-kartel mehanizama, i to sprečavanjem: zaključenja restriktivnih sporazuma, zloupotreba dominantnog položaja i koncentracije učesnika na tržištu.

Zakonskim propisom samo je razrađena ustavna materija o zabrani svakog akta kojim se stvara ili zloupotrebljava monopolski ili dominantan položaj, odnosno na drugi način ograničava slobodna konkurencija (čl. 84 st. 2 Ustava).

Krajnji cilj zakonodavca jeste jačanje ekonomskog napretka i dobrobit društva, a naročito koristi potrošača, kao i osnivanje, položaj, organizacija i ovlašćenja posebne komisije za zaštitu konkurencije (Komisija), kao samostalne i nezavisne organizacije koja u vršenju javnih ovlašćenja za svoj rad odgovara samo Narodnoj skupštini.

Nadležna je da rešava o pravima i obavezama učesnika na tržištu u skladu sa zakonom, određuje mere zaštite konkurencije i druge upravne mere i dr. Premda je ZZK obezbedio i sudsku kontrolu pred Upravnim sudom, nadležnost za utvrđivanje povrede konkurencije isključivo je na Komisiji: „O pravilnosti i zakonitosti rešenja kojim je utvrđena povreda konkurencije i za čije je donošenje isključivo nadležna Komisija, može odlučivati Upravni sud, ukoliko od strane ovlašćenog lica bude podneta tužba u upravnom sporu. Dakle, sudska nadležnost, i to Upravnog suda, može postojati tek ukoliko postoji rešenje komisije kojim je utvrđena povreda konkurencije“ (Rešenje ASB Gž. 1370/18 od 1.3.2018).

U postupku javnih nabavki povreda prava konkurencije se čini često kartelskim udruživanjima ili usaglašenim fingiranim pojedinačnim nastupima više ponuđača u javnoj nabavci sa dogovorom oko prodajnih cena robe ili usluga i druge uslove trgovine: „Sama priroda i svrha postupka javnih nabavki, je da se obezbedi učešće što većeg broja nezavisnih učesnika, ponuđača, kako bi se uspostavio viši stepen konkurencije koji omogućava naručiocu da izabere zaista i najpovoljniju ponudu.

Razmena poslovno osetljivih informacija, saradnja i koordinacija konkurenata – ponuđača u postupku izrade i podnošenja ponuda, odnosno postojanje tajnog dogovora ponuđača u postupcima javnih nabavki, predstavlja povredu konkurencije“ (Rešenje Komisije br. 4/0-02-276/2015-22 od 18.9.2015).

Imovinskopravna zaštita konkurencije

Nezavisno od pokretanja upravnog spora, lice koje je oštećeno može u skladu sa čl. 73. ZZK zahtevati naknadu štete u parnici, ako je šteta prouzrokovana aktima i radnjama koje predstavljaju povredu konkurencije utvrđene rešenjem Komisije, prema pravilima parničnog postupka i pred nadležnim sudom.

Posebna imovinskopravna zaštita predviđena je i drugim, osnovnim propisom u oblasti privrede – Zakonom o privrednim društvima. Član 75. ovog zakona govori o posebnoj dužnosti zabrane konkurencije. Ona se odnosi na „lica koja imaju posebne dužnosti prema privrednom društvu“.

Ona ne mogu bez pribavljenog odobrenja: imati svojstvo lica sa istim svojstvom u drugom konkurentskom društvu (koje ima isti ili sličan predmet poslovanja), biti preduzetnik koji ima isti ili sličan predmet poslovanja, biti zaposlen u konkurentskom društvu, biti na drugi način angažovan u konkurentskom društvu, biti član ili osnivač u drugom pravnom licu koje ima isti ili sličan predmet poslovanja. Osnivačkim aktom, odnosno statutom društva ova zabrana se može bliže urediti a i proširiti na druga lica.

Kršenje posebne dužnosti povlači za sobom pravo oštećenog društva da zbog povrede pravila o zabrani konkurencije podnese tužbu protiv odgovornog lica za naknadu štete, prenos na društvo koristi koju je to lice ostvarilo kao posledicu te povrede ili isključenje tog lica kao člana društva, ako je to lice član društva. Rok za podnošenje je šest meseci od dana saznanja za učinjenu povredu (subjektivni), odnosno najkasnije pet godina od dana učinjene povrede (objektivni).

Osim toga, i svaki drugi član društva koji time sebe smatra oštećenim, može protiv lica odgovornog za povredu konkurencije da podnese zasebnu tužbu, u svoje ime i za svoj račun (tzv. individualna tužba) ili u svoje ime a za račun društva (tzv. derivativna tužba), pod uslovom da organi društva nisu želeli pokretanje parnice podizanjem prve napred navedene tužbe društva protiv odgovornog lica: „Ova lica za naknadu štete odgovaraju na osnovu utvrđene krivice, dok privredno društvo odgovara po osnovu odgovornosti za drugog. Zbog toga privredno društvo u uslovima utvrđene krivice određenog lica ima pravo da se od njega regresira. Pravo regresa ne ide u suprotnom smeru prema društvu, pa lice čija je krivica utvrđena, po izvršenoj isplati naknade štete, ne može da se regresira od društva.“ (Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije br. 2/2005).

Krivičnopravna zaštita konkurencije. Zaštita konkurencije u upravnom i parničnom postupku, međutim, ne može biti celovita bez krivične sankcije. U članu 229. KZ propisano je krivično delo „Zaključenje restriktivnog sporazuma“: „Ko u subjektu privrednog poslovanja zaključi restriktivni sporazum koji nije izuzet od zabrane u smislu zakona kojim se uređuje zaštita konkurencije, a kojim se određuju cene, ograničava proizvodnja ili prodaja, odnosno vrši podela tržišta, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom.“

Radnja krivičnog dela sastoji se u zaključenju restriktivnog sporazuma kojim se krše propisi o zaštiti konkurencije. Restriktivni sporazum je sporazum između učesnika na tržištu koji ima za cilj ili posledicu značajno ograničavanje, narušavanje ili sprečavanje, konkurencije na teritoriji RS: „Za pravilnu primenu čl. 10 st. 1 ZZK, koja se odnosi na restriktivne sporazume, potrebno je da se precizno odredi zbog čega se jedan sporazum ima smatrati restriktivnim, pa ukoliko tuženi smatra da je razlog to što se njime omogućava konstantna i potpuna razmena važnih poslovnih informacija između konkurenata, čime drugi postojeći potencijalni konkurenti dolaze u nepovoljniji položaj, a kako je navedeno u obrazloženju, potrebno je da se izjasni koje su to konkretno informacije i u čemu se sastoji njihova važnost iz aspekta narušavanja konkurencije, te je potrebno da se ovaj razlog i detaljno obrazloži“ (Presuda Upravnog suda, 16 U. 1165/12 od 5.4.2012).

Ugovor i dogovor

Restriktivni sporazum može biti u formi ugovora, pojedine odredbe ugovora (restriktivne klauzule), izričitog ili prećutnog dogovora dva ili više subjekata, usaglašene prakse među njima ili kao odluke oblika udruživanja učesnika na tržištu, a kojima se naročito: (ne)posredno utvrđuju kupovne ili prodajne cene ili drugi uslovi trgovine; ograničava i kontroliše proizvodnja, tržište, tehnički razvoj ili investicije; primenjuju nejednaki uslovi poslovanja na iste poslove u odnosu na različite učesnike na tržištu, čime se učesnici na tržištu dovode u nepovoljniji položaj u odnosu na konkurente; uslovljava zaključivanje ugovora ili sporazuma prihvatanjem dodatnih obaveza koje s obzirom na svoju prirodu i trgovačke običaje i praksu nisu u vezi sa predmetom sporazuma; dele tržišta ili izvore nabavki. Ovakvi sporazumi su zabranjeni i ništavi, osim: ukoliko doprinose unapređenju proizvodnje i prometa, odnosno podsticanju tehničkog ili ekonomskog napretka, a potrošačima obezbeđuju pravičan deo koristi pod uslovom da ne nameću učesnicima na tržištu ograničenja koja nisu neophodna za postizanje cilja sporazuma, odnosno da ne isključuju konkurenciju na relevantnom tržištu ili njegovom bitnom delu.

Prilikom pisanja optužnice ili osuđujuće presude potrebno bi u izreci opredeleti tačno koje pravne norme i kog propisa su povređene, na primer: „protivno odredbi čl. 10 st. 3 ZZK zaključili restriktivni sporazum ili pojedine restriktivne odredbe u okviru nekog ugovora ili postigli izričiti ili prećutni dogovor ili doneli odluku o udruživanju učesnika na tržištu“, kao i da se ne radi o dozvoljenom zakonskom izuzetku.

U pogledu izvršioca krivičnog dela zakon ne ograničava krug izvršilaca na odgovorna lica, tako da na prvi pogled izvršilac može biti bilo koje lice u subjektu privrednog poslovanja. Pažljivijim čitanjem zakonskog teksta uočavamo da to ipak može biti samo lice koje je u subjektu privrednog poslovanja ovlašćeno da zaključuje sporazume između privrednih subjekata učesnika na tržištu.

Krivično delo nema posledicu u krivičnopravnom smislu koja bi se morala posebno dokazivati u krivičnom postupku. Dovršeno je samim zaključenjem restriktivnog sporazuma. Moguć je i njegov pokušaj koji je s obzirom na zaprećenu kaznu kažnjiv. Na planu krivice delo se može izvršiti samo sa direktnim umišljajem pod kojim se misli na postojanje svesti kod učinioca i znanja da je reč o restriktivnom sporazumu.

Na kraju, zaključenje restriktivnog sporazuma je blanketno krivično delo. U bilo kom sudskom ili upravnom postupku u ovoj materiji može se pojaviti prethodno pitanje tumačenja pojmova iz prava konkurencije. Naš ZZK je definisao i ostale ključne pojmove u ovoj materiji: značenje relevantnog tržišta i dominantan položaj koji može nastati kao posledica nedozvoljenog ponašanja učesnika na tržištu, te postupak, organizaciju i ovlašćenja Komisije.

Autor je advokat

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.