Kako je država uništila Gošu

„Siguran sam da će Vaša poseta biti korisna i da ćemo razgovorom doći do više mogućnosti za rešavanje situacije u Goši“, rekao je ministar u pismu direktoru firme Lisnart Holdings Limited, Elefteriu Kiriakou, koji je juče prosleđen medijima. Sve to uz napomenu da je „Ministarstvo privrede u proteklom periodu u više navrata i na više načina, pokušavalo da stupi u kontakt sa vlasnicima kompanije koja je vlasnik Goše“.

Mada su u Ministartsvu izrazili nadu da bi ovaj poziv mogao da doprinese bržem rešavanju situacije u Goši, u stvarnosti to izgleda kao „skidanje sa dnevnog reda“. Ministarstvo privrede, koje se poslednjih dana jedino i interesovalo donekle za slučaj radnika Goše koji štrajkuju već peti mesec zbog neisplaćenih zarada, ovog puta se nije potrudilo ni da se raspita da li je direkor firme koje je kupila Gošu od bivšeg vlasnika ŽOS Trnave – muško ili žensko. Iako se očigledno radi o ženskoj osobi, Ministarstvo poziv upućuje „Elefteriju“, ali ako se i to njihovo elementarno neznanje stavi po strani (mada može da bude samo prvi znak koliko je država zaista zabrinuta za Gošu) – ostaju mnoga pitanja u vezi sa Gošom na koja niko iz države za ovih pet meseci nije odgovorio, ni medijima, ali, pre svega, ni radnicima koji čekaju plate i priliku da nastave da rade.

Zašto je država čekala četiri meseca da zatraži sastanak sa novim vlasnikom? Zašto je dopustila starom vlasniku da pobegne iz zemlje sa dugom od četiri miliona evra prema državi i 1,8 miliona evra prema radnicima? Zašto je i kako smela Poreska uprava (ili po čijoj naredbi) da dozvoli stranom investitoru da ne plati doprinose za radnike od decembra 2013. do danas? Kako to da se poziv šalje nekom tamo direktoru, očigledno ofšor firme koja ima jednog zaposlenog i nikakve veze sa šinskim vozilima, a ne diže se priča na viši nivo?

Uostalom, ima li država nameru da krivično goni bivšeg vlasnika zbog dugova koje su ostavili? Na ovo poslednje pitanje, između ostalih, Danasu su u kabinetu premijerke Ane Brnabić rekli da je to pitanje za Ministarstvo privrede. Ćutanje i prebacivanje odgovornosti može biti znak samo da država neće krivično goniti bivše vlasnike Goše, jer bi pre toga trebalo samu sebe da optuži – krivica za propast fabrike u Smederevskoj Palanci ukoliko se to desi (a deluje da hoće) isključivo je na srpskim vlastima.

U Ministarstvu rada juče nam nisu odgovorili ništa, ali su pre nekoliko meseci kada je štrajk počeo, rekli kako je inspekcija utvrdila nepravilnosti u fabrici, te da ne znaju šta se desilo dalje i da li su sudovi uradili svoj posao. Donedavno ministar rada Aleksandar Vulin je, čim se pojavila vest o prodaji, rekao kako „mora da vidi taj ugovor“ kojim je Lisnart kupio Gošu od ŽOS Trnave? Da li ga je video on ili možda novi ministar Zoran Đorđević ni to nismo uspeli da saznamo. Predsednik države Aleksandar Vučić je još kao premijer posetio Gošu početkom aprila i saopštio da će im država dati 60.000 dinara jednokratne pomoći i overene knjižice do septembra. Ubeđen da je to dosta od njega, više se nije osvrtao na Gošu. Sada verovatno više nije u njegovoj nadležnosti. Prebacivanje odgovornosti se nastavlja, a u nekoliko navrata su se svi pozivali na to da se radi o „privatnoj firmi“, te da nije država ta koja treba da se meša, zaboravljajući valjda da je upravo država Srbija ta koja je morala da kazni poslodavca koji godinama ne uplaćuje doprinose za 350 radnika fabrike.

Država je Gošu prodala slovačkom investitoru ŽOS Trnavi januara 2007. na aukciji za 1,7 miliona evra. Goša je godinama pre nego će početi ovaj štrajk bila redovni korisnik državnih fondova. U tekstu koji je naš list objavio još 2010. vidi se da je preko Fonda za razvoj, Goša tokom prve godine privatizacije dobila nešto više od 91 miliona dinara sa rokom otplate od pet godina za izmirenje obaveza prema PIO i zdravstvenom fondu, a 2008. dugoročnu pozajmicu od 80 miliona dinara za obrtna sredstva.

Ta praksa nastavaljena je 2009, kada je ovoj fabrici, preko Banke Inteza i Folksbanke, odobreno oko četiri miliona evra subvencionisanih kredita. Te godine je Goša, koristeći poziciju remontne firme koja obavlja poslove za železnicu, obezbedila budžetska sredstva za zarade zaposlenih, a preko Fonda za razvoj obezbeđene su i dve povoljne kratkoročne pozajmice od oko 1,2 miliona evra.

To čuvanje mira i investitora koji je očigledno bio nedovoljno zainteresovan da napravi bilo šta od fabrike koja je nekada bila na i te kako dobrom glasu, konačno je „puklo“ prvi put 2012. Radnici su štrajkovali 100 dana, a onda je ministar ekonomije Mlađan Dinkić „sredio“ posao sa Železnicama. Goša je za taj posao uzela pare od Fonda za razvoj, fakture nisu odobrene, fabrika nije uspela da skine obaveze prema Fondu i rezultat toga je da je Goaša više od tri godine u blokadi većoj od 670 miliona dinara.

Radnicima od decembra 2013. nisu uplaćivani doprinosi, ni overene zdravstvene knjižice, a u trenutku kada je krajem marta štrajk počeo, dugovalo im se i do 20 zarada.

Neprijatna prošlost

ŽOS Trnava je pobegla iz Srbije prodavši Lisnartu Gošu za 4,2 miliona evra, ali kako taj ugovor niko nije video, kao ni nove vlasnike, postavlja se pitanje da li je ŽOS Trnava samoj sebi prodala Gošu koju nema nameru da spašava? To je uostalom Vladimir Por, vlasnik ŽOS-a, i rekao kada je prodao Gošu. „Srpski projekt je bio neuspešan i prodali smo ga prvom mogućem zainteresovanom. Sudbina Goše više nije u rukama ŽOS Trnava. Žao nam je, ali srpsko tržište je za nas neprijatna prošlost“, rekao je Por za slovački list DenjikN.