Kako je propao „Rudi Čajavec“: Od giganta elektronske industrije do sale za svadbe i sahrane

Danas su u halu „Čajevaca“ u Banjaluci smešteni butici, kafići, prostorije političkih partija i isturena odeljenja privatnih fakulteta.

Ovo preduzeće koje je proizvodile elektronsku opremu, televizore, pejsmejkere, mikroprocesore, radio aparate slika je i prilika postjugoslovenske tranzicije.

Osnivanje preduzeća koje je dobilo ime po partizanskom pilotu Rudiju Čajavecu vezano je za 1950. godinu i rešenje Josipa Broza Tita da se u Banjaluci osnuje preduzeće koje će proizvoditi elektroniku za vojnu industriju, a pored toga i radio prijemnike za automobile, računarsko radraske sisteme, kamere, medicinsku elektroniku… Zanimljivo je da je portabl televizor služio kao monitor za računare Komodor 64.

“Rudi Čajavec” je imao fabrički kompleks od 84.000 kvadratnih metara u centru Banjaluke, u kojem je radilo 10.500 radnika.
A proizvodne pogone imao je i u Foči, Laktašima, Čelincu, Šipovu i Ljubiji.
Tokom šezdesetih godina prošlog veka na vrhuncu svog postojanja „Čajavec“ je imao godišnje prihode od izvoza vredne 30 miliona dolara.

Nekadašnji radnici još prepričavaju da je samo tokom 1965. godine u fabrici zaposleno 3.000 randika od čega 100 inženjera.

Kao i većina velikih fabrika u bivšoj Jugoslaviji i „Čajavec“ je ima ne samo proizvodnu neko i funkciju razvoja regiona u kom je radio.

Ovo preduzeće osnovalo je Elektrotehnički fakultet u Banjaluci, zatim je izgradio stadion malih igara, „Mali Borac“ gde su ponikle generacije Borčevih rukometaša. Na mestu tog stadiona od pre petnaestak godina nalazi se stambeno-poslovni kompleks gde je smeštena Investiciono-razvojna banka RS, a i kako se pisalo po tamošnjim medijima neki istaknuti političari.

“Čajavec” je osnovao i istoimeno kulturno-umetničko društvo, koje je i nakon propasti preduzeća ostalo jedan od najboljih KUD-ova u BiH i na području bivše Jugoslavije.

Bivši radnici nazivaju privatizaciju ovog preduzeća pljačkaškom, a čak je i Komisija za reviziju privatizacije 2009. godine ustanovila da je proces privatizacije bio nezakonit i prosledila ga Specijalnom tužilaštvu Republike Srpske.

– “Čajavec” je propao zbog dva ključna razloga. Prvi je atraktivna lokacija na kojoj su se nalazile njegove fabrike u Banjaluci. A drugi je novac. Kada smo ušli u privatizaciju 2006. godine imali smo 40 miliona dolara potraživanja u inostranstvu. Kad se sve završilo ostalo je desetak miliona. Dakle, 30 miliona dolara je isparilo – rekao je u nedavnom intervjuu Momčilo Vesović, koji je u to vreme bio na čelu sindikata ROS „Čajavec“.

Umesto istrage privatizacije, Vlada Republike Srpske odlučila je da 24 preduzeća nastala iz „Rudi Čajaveca“ podeli imovinu ovog sistema.
Dugovi prema radnicima zbirno mereni stotinama godina neupisanog staža i milionima evra nikada nisu izmireni.

Na 84.000 kvadrata u centru Banjaluke nalaze se sada prodavnice i butici, a u nekadašnjoj menzi sada je sala za proslave. Industrije nema.