Kako je Srbija od zemlje sa visokom nezaposlenošću došla do toga da mora da uvozi radnike?

Podatak o broju zaposlenih tokom 2022. juče je izneo ministar rada Nikola Selaković, podsetivši tom prilikom i na stopu nezaposlenosti koja je pre deset godina bila blizu 25 odsto.

“Od zemlje koja je do pre deset godina imala 700.000 nezaposlenih, a stopa nezaposlenosti je bila 25,9 odsto, danas smo postali zemlja koja je sve veći uvoznik radne snage”, rekao je Selaković.

Profesor Ekonomskog fakulteta Mihail Arandarenko kaže za Danas da kada se smanji stopa nezaposlenosti onda može na neki način da se manipuliše i kaže: da jeste manje, ali zato što ima manje ljudi. U ovom slučaju je, ističe on, drugačije.

“Kada kažete da raste zaposlenost uprkos tome što se smanjuje radno stanovništvo, onda je to krunski dokaz. Onda nema dalje. Dalje može da se gleda struktura zaposlenosti i realnih plata, ali tu nema manipulisanja”, napominje Arandarenko.

U slučaju podataka iz Ankete o radnoj snazi to može da se desi, kako kaže, jer neki kažu da se računaju u zaposlene i oni koji rade jedan sat, drugi će reći da to ne treba da se računa iako je malo onih koji zaista rade jedan sat.

“Ovde je reč o zaposlenosti i ako to raste onda je to dobro. Najteže je manipulisati podacima o administrativnoj zaposlenosti, o toj registrovanoj, zato što oni isključuju element relativnosti, zato što su to apsolutni brojevi”, kaže Arandarenko. Ako su ti apsolutni brojevi porasli, ističe on, a broj raspoložive radne snage se smanjio i nezaposlenost je smanjena još više.

Dok ne stignu sveži podaci sa poslednjeg popisa stanovnika procene su da je iz Srbije otišlo više od 650.000 ljudi, a prosečna starost stanovništva porasla je sa 40,2 na 43,5 godina.

Tokom 2020. iz naše zemlje u zemlje EU, najviše Nemačku, otišlo je više od 40.000 ljudi, a to je bila godina u kojoj je zbog pandemije kretanje među državama bilo prilično ograničeno. Uticaj pandemije, uz sve ostalo, bio je veliki i na životni vek i tu se procene da je prosečan životni vek u Srbiji za poslednje tri godine “skraćen” za pune tri godine, na 72,7 godina.

I ranijih godina, prema nekim procenama, iz zemlje je odlazilo godišnje 50.000 ljudi, a očigledno da pandemija nije mnogo zaustavila taj trend.

S druge strane, broj zaposlenih raste, jer se otvaraju nove fabrike i Srbija je primorana da zbog nedostatka domaće radne snage uvozi radnu snagu iz inostranstva.

“S jedne strane kod poslodavaca se smanjuje posao, ustvari količina angažovanih radnika, ali u nekim oblastima je stalna nestašica radne snage. Čini mi se da je godinama problem sa zanatskom radnom snagom, sa uslužnom delatnošću, sa onim poslovima koji se ne mogu tek tako naučiti i prilagoditi potrebama”, ističe Nebojša Atanacković iz Unije poslodavaca Srbije.

Uvoz radne snage nam je, kako kaže, budućnost, a ako se privreda bude razvijala dalje, raste i potreba za sve više kvalifikovanih ljudi, kojih očigledno nema.

“Posebna je priča kada Nemačka prilagodi svoje zakonodavstvo da može da uvozi kvalifikovane ljude. Oni to rade zbog sebe, ali će i naši ljudi lakše odlaziti, jer su u Nemačkoj bili mudri i olakšaće dolazak strane radne snage ali ne za sve, ne i za nekvalifikovane i one koji ne mogu da dokažu da će biti dobri za njihovu privredu”, kaže Atanacković i napominje da takvi profili neće imati pogodnosti, ali da kvalifikovani hoće.

U Srbiji će to da oteža situaciju, jer će ljudi dodatno da idu iz zemlje i to ne na tri meseca kako je ranije bilo, napominje on, već će to možda biti ljudi koji će da povlače sa sobom i svoje porodice i ostaju tamo za stalno.

“Mi kada uvozimo radnu snagu uglavnom to radimo namenski, ali taj povećan priliv neće pomoći poslodavcima da ih to košta manje. Deficitarna zanimanja su ta koja zahtevaju od poslodavca da ih plati više jer ih nema”, napominje Nebojša Atanacković.