Kako smo došli do termina "profesionalni menadžment"

To najbolje ilustruje njegovo petnaestomesečno funkcionisanje u Železari Smederevo, nakon neuspešnog pokušaja prodaje ove fabrike američkom Esmarku i prelaska sa plana prodaje i strateškog partnerstva, na čuveni „plan B“ – ugovor o pružanju usluga upravljačkog menadžmenta.

Nakon neuspešnog pokušaja privatizacije, i to danom donošenja zaključka kojim se taj postupak proglasio neuspešnim, davanje Železare na upravljanje „profesionalnom menadžmentu“ promovisano je kao spasonosno rešenje. Odlučeno je da se putem tendera nađe dovoljno sposoban, ekspertski menadžment kome će država dati sva prava, ovlašćenja, sredstva, a za uzvrat ih, sudeći po onome što se dogodilo, osloboditi bilo kakve odgovornosti za eventualni neuspeh u vođenju poslovanja kompanije. Nažalost, ne možemo reći „odgovornost u realizaciji obaveza preuzetih ugovorom“, jer ne znamo koje su to obaveze dogovorene pošto je ugovor i dalje nedostupan javnosti. Realno je pretpostaviti da su u ugovor o savetovanju i upravljanju ugrađene neke formalne pretpostavke da i taj „profesionalni menadžment“ može snositi posledice za neuspešan rad, recimo, kroz raskidanje ugovora o menadžmentu. Ali, to izlazi na videlo tek pošto je šteta napravljena, sredstva potrošena, nastavak poslovanja ugrožen – možda zbog lošeg tržišta, ali možda i zbog nekih drugih, ne tako objektivnih razloga. I tu se odgovornost i posledice za „profesionalni menadžment“ verovatno završavaju. Ako je „profesionalni menadžment“ inostrani, a to je neformalno prevladavalo kao jedina realna opcija, on jednostavno napušta Srbiju i praktično postaje nedostupan našim organima (ako se utvrdi da ima razloga zbog kojih bi bilo dobro da bude dostupan). Šteta ostaje nama.

Moguće je da se uvođenjem termina „profesionalni menadžment“ želela napraviti distinkcija između politički postavljene upravljačke strukture koja nije previše upućena u posao kojim bi trebalo da se bavi, koja radi po nalogu sa pozicije političke moći i kontakta u strukturama vlasti s jedne strane, i s druge – stručnog, iskusnog menadžmenta koji radi poštujući principe struke, podržan kontaktima iz sveta biznisa.

To ima smisla, ali to nije razlog za „plan B“ i za angažovanje stranog menadžmenta da „profesionalno“ vodi srpske fabrike, već je to stvar odluke političkih struktura da se odreknu uplitanja u upravljanje preduzećima i postavljanje stranačkih ljudi na menadžerske pozicije za koje nisu stručni i obavljaju ih zahvaljujući političkoj podršci a ne menadžerskom znanju i profesionalizmu. Ako nema te političke volje, angažovanje stranih „profesionalaca“ neće ništa promeniti, već samo zamagliti i pogoršati. Daće im moć bez odgovornosti.