Kako smo podelili Jugoslaviju

Odgovori na ova, ali i na sva druga pitanja o procesu sukcesije između bivših jugoslovenskih republika, nalaze se u knjizi „Sukcesija SFRJ“ koja je juče predstavljena u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU).

Profesor dr Veroljub Dugalić, član pregovaračkog tima, nekadašnji savezni ministar finansija, profesor na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, 20 godina nakon sukcesije pretočio je svoja sećanja, razgovore, iskustva i obimnu dokumentaciju u knjigu koja predstavlja pravu enciklopediju podele imovine SFRJ.

Dugalić je na predstavljanju knjige podsetio da su se razgovori o sukcesiji vodili faktički od 1992. godine, ali rezultat je bio ravan nuli.

Pregovarački tim Srbije vodio je Kosta Mihajlović, a stav naše delegacije bio je da je Savezna Republika Jugoslavija naslednik SFRJ i da je potrebno napraviti invemtar svih stavki koje bi bile predmet podele, što je, kako je ocenio Dugalić, bilo neizvodljivo u praksi.

osim toga Badinterova komisija je utvrdila da se država raspala i da je nastalo pet novih ravnopravnih država koje su bile naslednice SFRJ. Iako je ova komisija bila neformalna, a odluke neobavezujuće, međunarodna zajednica je, podseća autor knjige, prihvatala njihove zaključke.

Posle demokratskih promena 2000. godine pravi se nova delegacija, a od prethodnika dobijaju dokumentaciju u cele dve fascikle.

„Za Sloveniju je bilo primarno da ne mora da vrati deviznu štednju. Ostalima je takođe bila važna devizna štednja, ali da je Slovenija plati. Ostale zemlje su svoju javnost pripremale kao da je sukcesija bankomat. O podeli dugova nisu baš bili raspoloženi da razgovaraju. Mi, s druge strane nismo ništa obećavali“, priseća se Dugalić.

On ističe da su shvatili da moraju da izađu sa predlogom prihvatljivim za sve, inače je pretila opasnost da dobijemo gotovo rešenje koje bi onda pod međunarodnim pritiskom morali da prihvatimo.

Ključni principi platforme delegacije SRJ bili su da se deli samo državna imovina, a ne privatna imovina i imovina preduzeća.

Dalje, deli se ono što postoji, a ne ono što je bilo. Takođe, jedan od principa je bio da što se zateklo na teritoriji ostaje tu, kao i da je imovina u inostranstvu predmet raspodele.

Jedan od kamenova spoticanja bila imovina preduzeća namesnke industrije, pa je recimo hrvatska strana želela da u raspodelu uđe i imovina SDPR Jugoimporta od prodaje oružja Iraku.

Dugalić se prisetio kako je pokazao Boži Marendiću, šefu pregovaračkog tima Hrvatske, izdanje Službenog glasnika, koji nije objavljen, sa odlukom vlade i potpisom tadašnjeg ministra privrede SFRJ, istim tim Marendićem u kojoj se potvrđuje da je SDPR samo agent za prodaju oružja preduzeća, uglavnom iz Srbije.
Na taj način SDPR nije bio deo sukcesije.

Jedan od principa je bio i da u podeli nema kompenzacije, kao i da
posle završetka pregovora nema naknadnog revidiranja teksta i promena iznosa
Dugalić ističe da su Amerikanci koji su vodili pregovore prihvatili konstruktivne predloge.

Čini se da su se najteži pregovori vodili o podeli devizne štednje.
„Danima su se vodili pregovori. Pale su i teške reči. Mi smo bili neutralni po tom pitanju, jer i naše banke su imale štednju iz drugih republika, koliko je Ljubljanska banka imala štednje naših građana. Ono što je nas pritiskalo bile su mešovite banke. Naše banke osnivale su banke u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, i agencije u Njujorku i na Kipru. Te banke kreditirale su naša preduzeća, olakšavale im izvoz i uvoz, ali sve do sankcija. Od tada mi više nismo imali pristup tim bankama“, napominje Dugalić.

U knjigama se vodilo da se u tim bankama nalazi 645 miliona dolara.

„Svi su hteli da se to podeli. Međutim, bilo je izvesno da tu nema više toliko para, jer iz tih sredstava su se recimo finansirale izbeglice koje su došle u Srbiju, nabavka lekova…“, govori Dugalić.

Na kraju se pokazalo da u njima ima 56 miliona dolara, i još 2400 miliona u agenciji u Njujorku.

Jedan od najspornijih zahteva bio je onaj hrvatske i slovenačke strane da kontrolišu rad Narodne banke od 1990. do 2001. godine.

„Taj amandman se pojavio u nacrtu iako to niko nije pominjao ranije. Za nas je to bilo neprihvatljivo, jer to više nije bila Narodna banka SFRJ, već Narodna banka SRJ. Mi smo pretili i da ćemo se povući iz pregovora i na kraju taj amandman nije ni ušao“, navodi Dugalić ovo kao jednu od pobeda našeg pregovaračkog tima.

Od finansijske imovine podeljeno je monetarno zlato vredno 70 miliona dolara, oko 370 miliona zamrznutih sredstava u bankama, oko 56 miliona u međovitim bankama i 0,3 miliona u zlatu.

Raspodela salda na klirinškim računima je naknadno urađena.
Utvrđeni su i dugovi SFRJ koji nisu raspoređeni, među njima i libijski dug za naftu od 101 milion dolara.

Izbegnuto je da SRJ nadoknati devizne rezerve SFRJ.
Iz raspodele su izdvojena vojna preduzeća, podela aktive vojnog servisa, SDPR-a, profit i plasmani Jubmes banke.

Obaveze po sporazumu sa Italijom preuzele su Hrvatska i Slovenija.
Jedino nije rešena stara devizna štednja.

Dugalić zaključuje da su svi ciljevi jugoslovenske delegacije ispunjeni.
On ukazuje i da je jedna stvar pregovori i potpisivanje sporazuma,a druga njegovo sprovođenje.

„Naš cilj je bio da otklonimo teret optužbi da je juoslovenska strana krivac što još nije završena sukcesija. Na kraju svi su bili nezadovoljni ishodom pregovara osim naše delegacije“, podseća se Dugalić. 

Dok je aneks C koji se tiče finansijske imovine sprovođen bez problema, aneks G koji se ticao stanova građana nije baš.

Dugalić ističe da je preko 40.000 građana srpske nacionalnosti otišlo iz Zagreba i ostavilo stanove, a da posle hrvatski sudovi nisu ih vraćali. S druge strane, sudovi u Srbiju su pozivajući se na sporazum, uredno su vraćali imovinu hravstkkim građanima i preduzećima.

Prisutnima se obratio i Miroljub Labus, tada potpredsednik Vlade SRJ kome su odgovarali članovi pregovaračke delegacije.

Labus je istakao da su pregovarači zaslužili svaku pohvalu i priznanje,a posebno Boba Mitrović, šef pregovaračkog tima koji je ispregovarao i šest aneksa i Veroljub Dugalić koji je zaključio jedan aneks.

„Moja uloga je bila da vratim zemlju u međunarodne finansijske organizacije, da možemo da se zadužujemo, jer smo bili pred bankrotom. Dospeli dugovi bili su veći od BDP-a. Komisija je imala svu podršku vlade. Mi smo im dali platformu i odrešene ruke da to sprovedu“, napomenuo je Labus dodajući da je sporazum o sukcesiji bio ključan za ulazak Srbije prvo u MMF, pa i Svetsku banku, otvaranje prema svetu i konačno za spas od bankrota.