Foto: M. P. / Danas Nema više zrenjaninskih fabrika iz vremena bivše Jugoslavije, divljoj tranziciji i privatizaciji na „srpski način“ odolele su još samo fabrika ulja „Dijamant“, fabrika mleka i fabrika perlita „Termika“ od većih pogona, kao i fabrika kukuruznih prerađevina Ipok.
Ono malo preostalih starih fabrika, ako ih još uvek negde ima, još uvek se guši u transformacijama, kao i čestim promenama vlasnika.
„Bilo je to neko bolje i srećnije vreme za fabrike i radnike u bivšoj Jugoslaviji, dobro se tada živelo i srednja klasa je imala mnogo bolji život nego sada“, smatra diplomirani pravnik Ivan Todorov, koji je radio u zrenjaninskom Šinvozu i šećerani.
„Radni vek sam proveo u dve fabrike koje su otišle u stečaj, nekada je šest šinobusa dovozilo radnike u zrenjaninske firme a danas toga više nema. Šinvoz je zapošljavao 1200 radnika, a čuveni Tekstind je imao skoro 7.000 radnika. Kombinat „Servo Mihalj“, imao je više hiljada zaposlenih. Žalosno je što je od takve privrede jedva nešto ostalo, što nije bilo ideje šta sa tim“, objašnjava Ivan Todorov.
Kako je izgledao rad u fabrici čarapa „Udarnik“, koja je sada u fazi rušenja da bi se na njenom mestu gradile zgrade, priseća se pravnica Oglica Sekelj, koja kaže da se u toj firmi radilo neprekidno, u tri smene.
„Radilo se punom parom a radnici su imali odlične plate i standard. Fabrika je imala svoju menzu sa kuvanim jelima, a višak zarade koje je bio popriličan morali smo da raspoređujemo, zaista je posao cvetao i neverovatno je kako je sve propalo“, priča Olgica Sekelj.
Od stroja do taksija
Za razliku od fabrika, radnička klasa u Zrenjaninu ostala je na vetrometini i morala je brzo da se prilagodi. Neko na njivu, neko u taksi, magacin, u portirnicu ili benzinsku pumpu a ima i onih koji su se oprobali u politici i društvenom aktivizmu.
Fabrika lekova Jugoremedija, kao i fabrika mesa Bek, bili su rasadnici sindikalista, radničke borbe a njihovi nekadašnji radnici bavili su se politikom ( stranka „Ravnopravnost“), osnovali fabriku Penfarm i u jednom trenutku ušli u odborničke klupe, dok su drugi osnovali udruženja građana ( Udruženje za radna prava žena „Roza“, udruženje „Zrenjaninski socijalni forum“).
„Radio sam u Jugoremediji godinama, i ja i žena, živeli smo bogovski. A onda je došla privatizacija, štrajkovi, radnička samouprava i na kraju, stečaj. Ja sada taksiram“, kaže sagovornik Danasa koji nije želeo da mu objavimo ime.
Prilično bolno gašenje kombinata „Servo Mihalj“ i Obrazovnog centra u ulici Petra Drapšina u Zrenjaninu, koji je tada kao direktorka vodila, seća se profesorka Gordana Stojanović, koja je karijeru nastavila na jednom privatnom fakultetu.
„Centar za obrazovanje bio je mala firma u sklopu Kombinata ali smo dali veliki doprinos obrazovanju radnika. Borila sam se pred sudom godinama da dokažem da smo postojali na toj adresi ali je prodajom šećerane 2011. godine kompaniji Viktorija starč veliki deo istorije ovog grada i našeg rada izbrisan. Žalosno kako to danas sve izgleda, prošetajte do te adrese, videćete zgradu zaraslu u korov i bršljen ali i fabriku potpuno napuštenu“, priča Gordana Stojanović.
Takođe privatizovan, nekada najveći društveni poljoprivredni kolektiv Poljoprivredno dobro, posle deset godina u vlasništvu Dijamant Agrara i Agrokora, prešao je u ruke kompanije „Matijević“ i nakon stečaja, preživeo.
„Ta firma raspolagala je sa oko 100.000 hektara društvenih oranica i imala je razvijenu voćarsku, ratarsku i stočarsku proizvodnju. Bila je to najveća poljoprivredna firmu u društvenom sektoru koja je upošljavala vrsne zrenjaninske stručnjake“, priseća se zrenjaninski novinar Marin Stojin.
Danas većina zaposlenih u Zrenjaninu radi u javnoj službi, zdravstvu, obrazovanju, policiji, sudstvu, ili u javnim preduzećima. Nova radnička klasa regrutuje se za strane kompanije, do sada su glavni poslodavci bili nemačka kompanija auto komponenti Drakslmajer i šest italijanskih firmi koje u ovom gradu posluju.
S obzirom da kineski invetstitor Linglong gradi fabriku guma. očekuje se da veći broj zaposlenih dobije posao i u ovom pogonu. Ipak, zbog loše reputacije i događaja iz 2021. godine kada je obelodanjeno da je grupa stranih građevinskih radnika živela u nedostojnim čoveku uslovima, radnici sada moraju da se traže i u susednim opštinama.
Plate ispod proseka, poslovi nesigurni
Mi danas više ne možemo da radimo osam sati i živimo normalno od svog rada, jer ako želimo iole pristojan život moramo da radimo prekovremeno ili da radimo dva ili tri posla, kažu, danas, zaposleni u Zrenjaninu.
„Plate moraju da isprate realnost u kojoj su troškovi života sve veći, osnovne životne namirnice svakim danom sve skuplje. Jako je važno da topli obrok i regres ne ulaze u minimalac, kao i da se uvede univerzalno zdravstveno i penzijsko osiguranje“, smatra zrenjaninska odbornica LSV Bojana Begović.
Na pitanje sa čime se suočavaju zrenjaninski radnici, kaže da je to veliki broj problema, pre svega male plate.
„Prosečna plata Zrenjaninaca manja je i od republičkog i od pokrajinskog proseka. Zrenjaninci imaju oko 30.000 dinara manju prosečnu zaradu od Beograđana. Oni se suočavaju sa nesigurnim poslom, ali nažalost neretko i veoma lošim uslovima na radu“, upozorava odbornica Bojana Begović.
Miloš Knežević, predsednik Nezavisnog sindikata javnih službi Srbije u zrenjaninskoj bolnici kaže da radnici sada ne žive bolje.
„Kolektivni ugovori moraju da budu bolji, a da bi svim radnicima bilo bolje potrebno je da se sindikati udruže i bore za prava radnike a ne za krompire. Jedan sindikat ne može mnogo da uradi da se bori protiv mase, ali kada se više njih udruži može više da se postigne, samim tim da se poprave kolektivni ugovori tamo gde su prekršeni i gde su izostavljeni topli obrok i regres“, kaže Knežević.
U Nezavisnom sindikatu prosvetnih radnika Srbije kažu da Zrenjaninci preživljavaju i da je to daleko od onoga kako se nekada živelo.
„Zrenjanin je živeo od velike industrije a ona je prva stradala kada se raspala Jugoslavija. Radnici su danas obespravljeni, njihov život zavisi od dobre volje poslodavaca a nikako više od principa ugovaranja zarade. Pogledajte primer zrenjaninske bolnice, imamo tamo preko 200 izvršnih presuda koje već tri godine zaposleni ne mogu da naplate, jer je račun u blokadi. A u prosveti je situaciji sledeća, profesorska plata je 10 odsto manja od prosečne zarade u Republici, a medijalna plata je 20 odsto ispod proseka. Mi imamo i 30 odsto zaposlenih u prosveti na minimalcu, njihova snaga kao pojedinaca je nikakava i zato apelujemo da se udružuju“, poručuje predsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije Dušan Kokot.
Kokot ističe da su poslodavci i privatne firme, koje su nastale za nekoliko godina, „milioneri a zaposleni su na suvom hlebu“.
„Kada govorimo o položaju zaposlenih, uvek apelujemo da se ljudi učlanjuju u sindikate a ako oni ne valjaju, da ne izlaze iz njih već da ih menjaju i poboljšavaju, jer ne postoji drugi institut kojih ih može zaštiti. Nije civilizacija izmislila ništa osim sindikata, njima je posao radno-pravni položaj zaposlenih. Ako ljudi nisu deo sindikata, onda nema kolektivnog pregovaranja, onda nema socijalnog dijaloga, neće ni jedan poslodavac pregovarati sa pojedincem. Pojedinac nema ni jedan instrument da natera poslodavca da stvari koje su loše, menja“, zaključuje Dušan Kokot.
Više vesti iz ovog grada čitajte na sledećem linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
