Kako su oružari pre 20 godina preuzeli vlast u fabrici

Zahtevali su da se obustavi otpuštanje 2.400 radnika „Namnske“, da država sufinasira zarade oružarima, na osnovu starog deviznog (državnog) duga toj fabrici od oko 60 miliona dolara, kao i da se zaposlenima isplate zarade.

Zauzimanjem stare upravne zgrade, oružari su, kako piše Danas, u stvari, preuzeli vlast u najstarijoj i najvećoj srpskoj fabrici oružja.

U izjavi za naš list tadašnji potpredsednik sindikata „Namenske“ Milomir Veljović rekao je da su fabriku zauzeli do daljnjeg i da će tu ostati danonoćno.

„Namenska nema više poslovodstvo jer je stari direktor (Đorđe Nestorović) smenjen, dok novoimenovani Rade Gromović, iz nepoznatih razloga, ne prihvata da obavlja tu funkciju. U takvoj situacji radnici su morali da preuzmu vlast u upravnoj zgradi“, naveo je Veljović, dodavši da je upravo ta zgrada zastave i pripada „Namnskoj“, pošto je u njoj od kada je izgrađena 1928. godine bila smeštena uprava Vojnotehničkog zavoda.

I predsednik tog sindikata Jugoslav Ristić objasnio je da fabrika ne funkcioniše, te da su radnici i sindikalci suočeni sa opstrukcijom poslovodstva i nadležnih državnih organa. Govorio je i o tome kako pregovori sa nadležnima kasne, kao i zarade za predhodni mesec.

„Niko nam se od funkcionera ili članovva Strateškog saveta za konsolidaciju domaće vojne industrije nije obratio. Ušli smo u Upravnu zgradu i čekaćemo da nam se jave“, rekao je tada on.

Kako piše Danas, pre zauzimanja upravne zgrade vladala je „totalna konfuzija u poslovodstvu Namenske“, jer direktor Nestorović nije dobio rešenje o smeni, kao i novoimenovani Gromović, koji je za tu funkciju saznao iz medija. U tim okolnostima, kako je rečeno Danasu u Namenskoj, Gromović nije ni mogao ni želeo da preuzme mesto prvog čoveka fabrike.

Međutim, ova vlast radnika nije dugo trajala. Već narednog dana, kako piše naš list, kragujevački oružari prekinuli su štrajk.

Tadašnji predsednik Vlade Srbije Zoran Živković i ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović obećali su radnicima, na dvočasovnim pregovorima u Gornjem Milanovcu, da nikakvog otpuštanja radnika „Namenske“ do početka naredne godine neće biti. Obećali su im sve što su radnici tražili, a već sledećeg dana isplatili su im i zarade.

Potvrđeno je i da je smena direktora definitivna, ali su za novog izabrali nekadašnjeg rukovodioca „Zastave Namenski proizvodi“ Marinka Petrovića, umesto predloženog Gromovića koji je odbio da sedne u direktorsku fotelju.

I dok su sindikalci smatrali da su napravili „dobar posao“, ni vlast nije ostala nezadovoljna. U tekstu „Država i oružari kupuju vreme“, ocenjuje se da je vlast ovim privremenim ustupcima bar na nekoliko meseci eliminisala opasnost od preteće kragujevačke socijalne bombe, te da su „i vuk sit i ovce na broju“.

Kompletna digitalna arhiva svih brojeva Danasa od 1997. do danas dostupna članovima Kluba čitalaca Danasa na portalu klub.danas.rs.

Međutim, nasuprot postignutom dogovoru između vlasti i oružara, Danas navodi da nije ni načeto rešavanje problema zvang kragujevačka „Namenska“, kao ni ostatka domaće vojne industrije. I mnogi analitičari taj dogovor su ocenili kao „kupovinu vremena“ za obe strane i odlaganje problema do početka naredne godine.

Urušavanje domaće namenske industrije, kako piše Danas, počelo rušenjem Berlinskog zida i raspadom Titove Jugoslavije, a da je zarad očuvanja socijalnog mira, u kragujevačkoj „Namnskoj“ sve do leta 2001. godine radilo gotovo 6.000 oružara, dok su kapaciteti godinama unazad korišćeni tek sa 10 odsto.

„Nakon petooktobarskih promena, nova vlast je u leto 2001. u okviru programa konsolidacije i transformacije bivše Grupe „Zastava“, otpuštanjem 1.700 oružara pokušala da reši problem Namenske. Ta transformacija i konsolidacija „Zastave“ i „Namnske“ nije, međutim, u poslednje dve godine odmakla. Opstanak tri najznačajnije i najveće Zastavine fabrike , od kojih je samo pre dve godine otpušteno više od 13.000 trudbenika, ovih dana najozbiljnije je doveden u pitanje. U takvoj situaciji država je u Kragujevac poslala „aber“ da je u Namenskoj prekobrojno još najmanje 2.400 oružara. Na poziv sindikata Namnske da pregovaraju državni funkcioneri su uglavnom odgovarali arogantnim i uvredljivim ćutanjem. I onda je 16. septembra puklo: oružari su ponovo izašli na ulice, a onomad preuzeli vlast u već odavno obezglavljenoj fabrici“, navodi naš list.

Sa druge strane, zaposleni u „Zastavi Hedmajer“ danima su protestovali na parkingu ispred Motela „Košuta“, zato što mesecima njihova firma nije mogla od Ministarstva saobraćaja i telekomunikacija da dobije licencu za međunarodni transport. Zato je austrijska firma „Heldmajer Internacional“, koja je u to vreme posedovala 80 odsto „Zastave Heldmajer“ zagovarala gašenje zajedničke kompanije, a najavljivali su i otpuštanje 110 od ukupno 126 zaposlenih.

Ministarstvo neizdavanje rečne licence obrazlagalo je zakonskom normom, po kojoj nova firma može da dobije dozvoluza međunarodni transport tek nakon tri godine rada na teritoriji Srbije.

Sa 10 šlepera zaposleni su blokirali put Kragujevac – Batočina 30. septembra 2003. godine, a kordon policije sprečio je dalju blokadu auto-puta Beograd-Niš.