Kako zaustaviti „ubijanje“ srpske poljoprivrede

Stručnjaci upozoravaju da je nivo humusa u zemljištu već pao ispod tri odsto, što je na granici optimalnog. Organske materije je, inače, pre početka intenzivne poljoprivredne proizvodnje na vojvođanskim njivama (u drugoj polovini XX veka), bilo više od pet odsto, a samo u prethodnih 20 godina, taj nivo je pao sa 3,5 na ispod tri odsto. „Krajnji je moment da, pre svega, država shvati razmere ovog problema i da reaguje. U suprotnom, Vojvodinu uskoro nećemo moći da zovemo žitnicom ni Srbije, a kamoli Evrope“, ističe Jovica Vasin, stručnjak Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu. Srbiji, a posebno Vojvodini, preti velika opasnost od trajnog osiromašenja zemljišta, što može imati nesagledive posledice i na proizvodnju. Negativni efekti već su vidljivi, jer uprkos tome što se primenjuju kompletne agrotehničke mere, prinosi opadaju.

Oko 75 odsto površine Vojvodine pokriveno je sa dva tipa zemljišta, černozemom i ritskom crnicom, koja je u drugoj polovini prošlog veka imala sadržaj organske materije iznad pet odsto, a danas je ovoliki sadržaj humusa prisutan na samo jedan odsto površina. Problem je i to što rapidno opada stočni fond – u prethodne tri decenije po stopi od dva do tri odsto godišnje. U tome leži odgovor na pitanje zašto se na većini njiva (u Srbiji ima 4,1 miliona hektara obradivih polja) ne koristi stajnjak kao organsko đubrivo, nego mineralna gnojiva. Osim toga, žetveni ostaci se masovno pale, ili odnose sa parcela. To znači da se iz zemljišta više organske materije iznese nego što se đubrenjem unose.

S druge strane dobro je što se grade novi sistemi za navodnjavanje, naročito ako se ima u vidu da voda sada stiže samo na tri odsto oranica, dok se u svetu navodnjava čak 17 odsto površina. Stručnjaci, međutim, upozoravaju da će, čak i ako se izgrade novi sistemi za navodnjavanje, bez stajskog đubriva Vojvodina, već za pola veka, postati pustinja. A zaoravanje, umesto paljenja žetvenih ostataka, moglo bi i te kako da pomogne oporavku njiva. Subvencionisanje proizvođača koji na pravilan način neguju stajnjak, što državu ne bi koštalo puno, bilo bi dragoceno. Kad je reč o obnavljanju stočnog fonda, treba naglasiti da je to dugotrajan proces. Činjenica je da u stvaranju BDP u srpskom agraru stočarstvo učestvuje sa 31 odsto, a u svetu sa čak 60 odsto!

Moglo bi se reći da rešenje treba tražiti u oporavku stočarstva i povećanju broja goveda. U tom kontekstu zanimljiv je podatak da četiri najveća tajkuna u Srbiji raspolažu sa više od 120.000 hektara oranica. Kada bi po svakom hektaru imali samo po jedno uslovno grlo goveda to bi značilo stočni fond od 120.000 junadi (Srbija danas ima od 15.000 do 20.000 junadi). Dalje to znači da bi sa 120.000 junadi imali dovoljno prirodnog gnojiva za đubrenje zemljišta. I ne samo to – imali bismo 10.000 tona bebi-bifa za izvoz u EU. Podsetiću da od 1996. godine imamo dozvolu za izvoz 8.875 tona bebi-bifa na to tržište, ali se nikada nismo primakli tim količinama. Primera, radi 2015. godine izvezeno je samo 315 tona, a 2016. tek nešto više od 400 tona. Da je reč o skromnim količinama o tome najbolje svedoči podatak da je 1990. godine iz Jugoslavije bilo izvezeno 50.000 tona, od čega iz Srbije 30.000 tona bebi-bifa. Uz to imali bismo više junećeg mesa za izvoz. U 2016. bilo je proizvedeno tek 75.000 tona junetine, a slične procene su i za 2017. Ako se zna da EU uvozi godišnje 700.000 tona junećeg mesa iz Brazila i Argentine to znači da bismo kompletnu proizvodnju mogli da plasiramo na to tržište. Predstavnicima vlasti u Srbiji svojevremeno je ponuđeno da u narednih pola veka u EU izvoze po 50.000 tona bebi-bifa godišnje, ali su oni ostali gluve na tu ponudu. A potrebno je samo naterati vlasnike „latifundija“ da ponude državi po jedno goveče po hektaru zemlje koju poseduju. To bi bilo dugoročno rešenje svih problema srpske poljoprivrede.

Autor je član Akademijskog odbora za selo SANU i Naučnog društva ekonomista Srbije