Kapadžije nema ko da nasledi: Borba za opstanak starih majstora

Ručno rađene kape i šeširi nekada su bili simbol prestiža. Nosila su ih gospoda – od lekara, advokata i sudija do akademika. U prošlim vremenima, majstori ovog zanata bili su cenjeni u društvu, ali danas ovih zanatlija je sve manje.

Malobrojni opstaju uglavnom kao porodičan biznis koji se prenosi na mlađe generacije, negujući šarm prošlih epoha, držeći i danas otvorena vrata svojih radnji za kupce.

Kako su kape i šeširi jednako važni modni detalj kao i kvalitetne cipele i torbe, obrazovni smerovi u okviru zanatskih i umetničkih škola predstavljali su temelj za učenje zanata ručno rađenih kapa i šešira.

Iako se danas tradicionalno obrazovanje za ovu struku potpuno izgubilo, do znanja se može doći kroz praktičan rad, jer dobar majstor je uvek i najbolji učitelj.

– Moj otac i deda su bili školovane šeširdžije, a ja nisam imala gde da učim taj zanat. Iako sam po struci građevinac, posvetila sam se zanatu koji sam savladala do tančina. Skoro četrdeset godina sam radila sa tatom, a sada već dvadeset godina samostalno vodim radnju od kada je on preminuo. Specijalizovala sam se za ručnu izradu muških šešira ali po potrebi napravim i neki ženski, jer modistkinja, koje su nekada radile taj posao, više nema – objašnjava Ana Filipović, vlasnica jedine preostale radnje za ručnu izradu šešira i prodaju kapa Kovač u Novom Sadu.

Priču o sličnom porodičnom nasleđu iskusio je i Aleksandar, ističući da je, za razliku od svojih predaka koji su se školovali, ispekao zanat učeći od ujaka i majke.

– Ja sam treća generacija u našoj porodici koja nastavlja tradiciju ovog zanata. Deda se školovao za šeširdžiju u Švedskoj, i bio je jedini muškarac u svojoj klasi. Ujak je bio kapadžija i od njega sam učio zanat, a kasnije se dodatno usavršavao uz majku. Ona je u Tekstilnoj školi završila smer za modistkinje, tako da sam naučio i ručnu izradu šešira. Inače, nisam planirao da se bavim ovim zanatom, ali životne okolnosti su bile takve da sam već sa 19 godina morao da sednem za mašinu i prihvatim se posla. Ispostavilo se da mi je to “u krvi”, jer mi je dobro krenulo – navodi Aleksandar Draslar.

Kalupi i singerice stari bar pola veka

Draslar, inače vlasnik zanatske radnje u Beogradu, kaže da su preciznost i vešte ruke presudni u poslu. No, u svakodnevnom radu, mašine, kalupi i dobar materijal su neophodni. Iako su ih koristile prethodne generacije, i dalje su pouzdani i igraju ključnu ulogu u modernom stvaranju kapa i šešira.

– U radionici koristim opremu iz vremena mog dede a kalupe redovno održavam jer kod nas nema kalupara koji ih izrađuju. Postoji opcija da se naruče iz inostranstva ali cena jednog kalupa je u proseku oko 300 do 400 evra. Obzirom na teško dostupne materijale s kojima radimo, sam proces izrade često je otežan. Nažalost, fabrika koja se bavila proizvodnjom specifičnih materijala za šeširdžije se zatvorila, ostavljajući nas sa ograničenim izborom, tako da koristim metraže jer tu ima dosta modela – od razne vrste tvida do čoje – ističe Aleksandar.

I Filipović otkriva da ovaj zanat iziskuje ulaganje da bi svaki šešir bio kvalitetno izrađen.

– Od opreme imam staru mašinu, kalupe, peglu i to nije problem, ali svi materijali se donose iz inostranstva i jako su skupi. Ako bi neko odlučio da započne posao u ovom zanatu potreban je veliki početni kapital jer vam trebaju bar pet do šest modela šešira, od svakog modela po pet-šest boja, a od svake boje po nekoliko različitih veličina. Svaki model šešira ima svoj kalup a svaki kalup svoju veličinu. Srećom, meni je dosta toga otac ostavio – objašnjava Ana.

Kapa za jedan, a šešir za sedam dana

Filipović navodi da šešir nije odevni komad koji se kupuje svaki dan, i da ih pravi po porudžbini. Kaže da se kod nas izgubila kultura nošenja šešira, i da su prolaznici koji ih nose uglavnom stranci.

– U jednom danu na kalup mogu da stavim pet do šest šešira, narednog dana se dorađuju, pa je tu peglanje, kvašenje i razvlačenje, tako da ceo proces traje više dana pre nego je šešir spreman za novog vlasnika – navodi ona.

Kako saznajemo, filcani šeširi koji su nekada bili popularni, zahtevniji su za izradu jer je za određene delove posla potrebna snaga i angažovanje dve osobe.

S obzirom na to da se prave od 100 odsto presovane vune, izrada traje i po sedam dana zbog ručnog rada bez prese koji se odvija u nekoliko faza.

Ova metoda sprečava skupljanje materijala nakon kiše, što se često dešava kod šešira napravljenih presom. Iako je proces ručne izrade zahtevniji, donosi nezamenljiv kvalitet.

– Industrijska proizvodnja daje na brzini, ali ne i na kvalitetu. Prva kiša, ili ako vam neko slučajno sedne na šešir, dolazi do deformacija i tu onda nema pomoći. Do pre deset godina smo popravljali šešire, ali u industrijskoj proizvodnji se dosta štedi na svim materijalima, te kada takav šešir popravljamo više ne možemo ni da ga sastavimo – tvrdi Aleksandar i dodaje da je kod kapa pristup drugačiji:

– Svaka kapa može da se napravi za jedan dan, iako prolazi kroz pažljiv proces šivenja, kalupiranja za postizanje željenog oblika, i dodatnog peglanja radi ojačavanja strukture. Zimske kape se lakše izrađuju, čak i ako nemate adekvatan kalup. Uvek možete da improvizujete tako što ćete dodati više unutrašnje postave i tako nadomestiti neki nedostatak. Letnje kape, s druge strane, zahtevaju precizan kalup i tanke materijale – ističe Draslar.

Potražnju diktiraju trendovi

Na pitanje šta kupci najčešće traže, naši sagovornici kažu da su se trendovi u nošenju kapa i šešira kroz godine menjali, prateći promene u modi i stilu. Kupci najčešće sezonski biraju svoje favorite.

Tokom letnjih meseci, kapice i šeširi postaju ne samo modni dodatak, već imaju ulogu zaštite od sunca, dok zimi postaju neizostavan deo garderobera koji čuva sinuse.

– Danas je moda takva da žene nose muške modele šešira i to je prosto tako. Stariji kupci uglavnom traže “klasiku” (fedora modeli), a mlađi žele nešto tematski poput modela koje su jedno vreme nosili Džoni Dep ili Bijonse. Svaki šešir je vodootporan i može se saviti a potom vratiti u prvobitno stanje. Inače, za uredno održavanje šešira treba vam četka za odelo i povremeni odlazak na hemijsko čišćenje. Prosečna cena mojih šešira kreće se oko 6.000 dinara. Svi izrađeni artikli imaju garanciju, i svoje šešire dobro “poznajem” jer je svaki prošao kroz moje ruke. Ako se i pojavi neki problem ili potreba za reklamacijom, mušterije znaju da mogu uvek da mi se obrate – napominje Ana.

I Aleksandar dodaje da ne postoje određena pravila po kojima kupac bira model za sebe, ali da sve mušterije dobro prepoznaju kvalitet:

– S obzirom na to da nemamo zaposlene, već majka i ja radimo sami, uvek se trudimo da ispoštujemo estetiku i kvalitet. Od kapa se uglavnom traži klasika, ali već neko vreme su popularne kape iz poznate serije Peaky Blinders. U našoj radionici, prosečna cena kapa se kreće od 3.000 do 3.500 dinara. Cenu diktira materijal koji se koristi – karirani materijal je skuplji jer tokom izrade treba uklapati šare, pa tako dosta materijala ode u otpad. Treba biti vešt i strpljiv da se sve to iskroji. Na prvi pogled deluje jednostavno, ali uopšte nije tako – iskren je Draslar.

Mušterija nema i po dva, tri dana…

Na koncu, iako ručno rađene kape i šeširi zahtevaju posvećenost i vešte ruke, isto tako bacaju senku neizvesnosti na budućnost ovog zanata. Budući da je ovo ponajviše sezonski posao, sagovornici kažu da je uobičajeno da kupaca nema i po nekoliko dana.

– Ljudi teško razumeju da je to deo naše svakodnevnice. Ali, mimo sezone povremeno izrađujemo artikle za pozorišne predstave pa tako nadomestimo nedostatak posla. No, često zbog uštede i komercijalizacije, mnogi se odlučuju za kineske proizvode – pojašnjava Aleksandar.

On navodi da se pronašao u ovom poslu i da pristojno živi od njega. Kaže da je teško proceniti perspektivu ovog zanata sa čime se slaže i Ana koja strahuje za svoju radionicu jer nema naslednika koji bi nastavili porodičnu tradiciju.

– Nekada je Novi Sad krasilo sedam radionica, danas je preostala samo jedna pa se može reći da je ovaj zanat u izumiranju. Nažalost, radnju koju je osnovao moj deda, posle mene nema ko da nasledi. Ćerke su u potpuno drugim karijernim sferama, a najmlađa generacija u porodici nije dovoljno stasala da bi učila zanat – zaključuje Ana Filipović.