Penzijski sistem zasnovan na međugeneracijskoj solidarnosti, koji je trenutno na snazi u Srbiji, neodrživ je i moraće da se menja. Čak i da se sve pozitivne ekonomske pretpostavke ispune – da Srbija počne da ostvaruje stabilan i visok privredni rast, da zaposlenost počne da raste, a da se starosna granica za odlazak u penziju poveća – to će morati da se dogodi. Jer, činjenica je, da je za održivost ovakvog sistema potrebno da na svakog penzionera dođu bar tri zaposlena, a danas je u Srbiji taj odnos gotovo jedan prema jedan.
Uz to, ako bismo želeli da prosečna penzija ne bude niža od 50 odsto prosečne plate, a da budžetska izdvajanja za dotaciju Fonda PIO ne premaše deset odsto bruto domaćeg proizvoda – što su opšte prihvaćeni standardi „dobre prakse“ u svetu, jer omogućavaju i egzistenciju najstarijih i stabilnost javnih finansija – Srbija bi morala da ima više od pet miliona radnika, što je nemoguće. Ova, reklo bi se alarmantna, upozorenja mogla su se čuti na panel-diskusiji posvećenoj reformi penzijskog sistema, koju je organizovao Danas konferens centar.
Kao izlaz iz ove situacije panelisti su predložili „kresanje“ penzija i pooštravanje uslova za odlazak u penziju – kao meru smanjivanja rashoda, ali i novu kapitalizaciju Fonda PIO prebacivanjem državnih preduzeća u njegovo vlasništvo – kao način da se povećaju izvorni prihodi Fonda. Kako je objasnio Miladin Kovačević, analitičar foruma Makroekonomske analize i trendovi, snižavanje penzija, koje će biti utvrđeno predstojećim rebalansom budžeta, najverovatnije će biti urađeno progresivno, a ne linearno. Kovačević je, međutim, upozorio da „kresanje“ plata i penzija, ma koliko neophodno, neće dugoročno posmatrano koristiti oporavku sistema PIO.
– Podsetiću da su analitičari Svetske banke, u Studiji objavljenoj 2010. godine, odgovorili na pitanje zašto je naš penzijski sistem neodrživ. Oni su konstatovali da će doprinosi biti dovoljni taman toliko da finansiraju penzije na nivou od devet odsto prosečne plate. To je cifra koja jasno pokazuje perspektivu održivosti srpskog penzijskog sistema. Ako je za utehu, Srbija nije izuzetak. Svetska banka je ove godine objavila studiju koja je pokazala da su i penzijski sistemi u Evropi i srednjoj Aziji neodrživi – ističe Kovačević.
Prema njegovim rečima, i MMF je Srbiji preporučio parametarske reforme, koje su implementirane u izmene Zakona o PIO. Te reforme, kako kaže, nisu sporne, ali one mogu dati rezultate samo na duži rok od 15 do 20 godina. Reč je o merama koje se odnose na povećanje starosne granice i uvođenje penala za prevremeno penzionisanje.
– Ne može se izbeći jednokratna restrikcija penzija, a kako će to biti urađeno, videćemo posle objavljivanja rebalansa budžeta. Ima više modela koji omogućavaju da se zaštite oni sa najnižim penzijama. U Srbiji je teško reći koji je način produktivniji, s obzirom na to da nemamo naročito razvijen instrumentarij socijalne politike. Istina je da se godinama unazad govori o uvođenju socijalnih karti, ali je takođe činjenica da nije bilo većih rezultata – dodaje Kovačević.
Ponavljajući da smanjenje penzija ipak nije rešenje na dugi rok, ovaj stručnjak podvlači da će održivost prvog stuba penzijskog sistema (državne penzije) zavisiti od daljih reformskih poteza. „Penzijski sistem mora da alimentira egzistenciju penzionera, ali i da se emancipira od budžeta“, formulacija je kojom Kovačević sažima problem sa kojim se suočava Vlada u formulisanju efikasnijeg sistema penzijskog osiguranja. Ukazujući na upozorenja pojedinih stručnjaka, koji tvrde da se ne može dostići održivost penzijskog sistema bez novog zapošljavanja, on tvrdi da nema ni rasta zapošljavanja bez reforme tog sistema.
– U budžetu sada nema prostora za investiranje u infrastrukturu i podsticanje privrede i nemoguće je smanjenje poreskog opterećenja privrede, a sve to negativno utiče na mogućnost novog zapošljavanja. Kod nas opterećenje plata dostiže 64,65 odsto, što je preteško breme za ekonomiju sa našim performansama i predstavlja barijeru za propulziju zapošljavanja. Rešenje koje bi Srbija trebalo da primeni jeste da krene sličnim putem kojim je pošla Hrvatska. U toj državi je deficit novca u fondu za penzije, izazvan smanjenjem opterećenja privrede doprinosima i porezima, kompenzovan oporezivanjem imovine i drugim nametima na nivou lokalne samouprave. Strateški gledano, tako mora – smatra ovaj stručnjak, koji dugoročno rešenje ne vidi u podizanju stope PDV-a na 24 odsto „jer bi to bilo kratkoročno rešenje“.
Ivan Mimić, finansijski direktor Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, podsetio je da se 68 odsto od ukupnog obima sredstava potrebnih za isplatu penzija, obezbeđuje iz doprinosa, dok 42 odsto dotira država.
– S druge strane, u Evropskoj uniji se čak 80 odsto sredstava obezbeđuje iz doprinosa, dok države dotiraju samo dvadesetak procenata. Penzioneri u Srbiji primaju penziju, u proseku, 17 godina, dok je u EU prosek 15,5 godina za muškarce i 21 godina za žene. Sudeći prema trenutnom stanju, u Srbiji nije moguće dostići odnos broja radnika i broja penzionera od tri prema jedan, pošto maksimalan broj osiguranika iznosi 3.794.000, a taj odnos je neophodan kako bi se postigla održivost Fonda PIO. To praktično znači da bi, čak i kada bi svi radno sposobni u Srbiji bili zaposleni, odnos broja penzionera i broja radnika bio jedan prema 2,2, s obzirom na to da broj penzionera premašuje 1,7 miliona – upozorava Mimić.
On podseća na podatak da čak 19 odsto od ukupnog broja penzionera čine invalidski penzioneri, ali i da je 2002. godine ta kategorija činila čak 27,5 procenata, posle čega je promenjen pravilnik o veštačenju. „Videćemo šta će revizija pokazati, da li je kršenja pravila bilo kada je na snazi bio liberalniji pravilnik, ili se to dešava i danas“, komentariše Mimić i dodaje da prosečna penzija iznosi 24.313 dinara, kao i da više od milion penzionera prima penziju nižu od prosečne.
Mahmud Bušatlija, saradnik Ekonomskog instituta, napomenuo je da je pre globalne krize, odnosno do 2008, vladalo uverenje da je 2,5 odsto zaposlenih po penzioneru dovoljno da se penzijski sistemi, poput srpskog, održe. Pokazalo se, međutim, da je potrebno tri do 3,5 radnika da bi budžetsko izdvajanje za penzije bilo ispod 10 odsto BDP-a, a da prosečna penzija ne bude niža od 50 odsto prosečne plate. Prema tome, kako je zaključio, Srbiji bi bilo potrebno 5,5 miliona radnika, što je za zemlju sa 7,5 miliona stanovnika nerealno očekivanje. Bušatlija je, međutim, upozorio da penzije predstavljaju čistu potrošnju, što znači da se njihovim smanjivanjem nanosi šteta privredi, jer će ljudi manje kupovati nego do sada.
– Mi smo još 2005. godine ukazivali na to da je PIO sistem neodrživ i da se mora kapitalizovati. Državni kapital iz kojeg je mogla da se izvrši ta kapitalizacija bio je dosta solidan, ali sada to više nije tako. Dobro smišljena kapitalizacija fonda bi rehabilitovala državni kapital koji se uništava već 15 godina. Kapitalizacija podrazumeva da se državna imovina i prava prenesu na Fond PIO. To praktično znači da recimo Telekom, kao zdrava firma sa solidnim prihodima, prenese deo svog akcionarskog kapitala u preferencijalne akcije. Tim akcijama, koje bi pripale Fondu, ne može se upravljati preduzećem, ali bi donosile donose fiksni prinos. Onda Telekom može da se dokapitalizuje. Ali mi, nažalost, nemamo više toliko firmi koje mogu tako da doprinesu Fondu PIO. Ipak, kroz restrukturiranje javnog sektora, uz depolitizaciju i profesionalizaciju uprave i korporativizaciju, mogli bismo da izlečimo preduzeća stvarajući tako kapital koji može postati i kapital Fonda PIO – predlaže Bušatlija.
Drugi samostalni izvor sredstava Fonda PIO, smatra on, može se stvoriti tako što bi se Fondu dozvolilo da kupuje državne hartije, što sada rade uglavnom banke i privatni penzijski fondovi. „Ne vidim zašto PIO ne bi mogao da učestvuje i da ima prioritet u tim operacijama, što bi mu donosilo 10 odsto prinosa, umesto da taj novac ide bankama“, zaključuje Bušatlija.
Milan Kovač, direktor Društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondom Dunav penzija, potvrdio je da fondovi „nažalost, kupuju obveznice uz visoke prinose“, ali je dodao da oni na taj način omogućavaju građanima Srbije (svojim članovima) da na taj način ostvare prihod.
– Sada kada država emituje petogodišnje i sedmogodišnje obveznice, potencijalni investitori su samo privatni penzijski fondovi, i samo ponekad strani investitori. Ja se zalažem za primenu turskog pristupa promovisanju privatnih penzijskih fondova, što je rezultirao velikim interesovanjem građana te države, jer je rešen problem poreskih olakšica koje su im bile nerazumljive. Ne treba zanemariti ni značajnu ulogu države koja je sprovela veliku promotivnu kampanju za ulaganje u penzijske fondove. Mi najbolje znamo da nam telefoni najviše zvone kada neki predstavnik vlasti izađe i kaže nešto o tome koliko je državni penzijski sistem neodrživ“, primetio je Kovač.
Invalidske penzije pod lupom
– U Srbiji je evidentirano 328.000 invalidskih penzionera i sada kada je Vlada naložila da se izvrši revizija svih rešenja kojima su odobrene te invalidske penzije, jasno je da taj posao neće moći brzo da se uradi. Dogovor je da u prvom talasu obradimo pet odsto predmeta. To znači da ćemo praviti trijažu i već je formirana komisija koja će se baviti revizijom. Smatramo da je moguće da su se nepravilnosti u vezi sa odobravanjem invalidskih penzija događale tokom devedesetih, pa ćemo prvo proveravati rešenja iz tog perioda. Proverićemo i koliko je ljudi kojima su odobrene invalidske penzije sada u godinama kada bi imali pravo na odlazak u starosnu penziju, jer se njima ne može oduzeti penzija – kaže Ivan Mimić, finansijski direktor Republičkog fonda PIO.
Miladin Kovačević, analitičar foruma Makroekonomske analize i trendovi
– Rešenje koje bi Srbija trebalo da primeni jeste da krene sličnim putem kojim je pošla Hrvatska. U toj državi je deficit novca u fondu za penzije, izazvan smanjenjem opterećenja privrede doprinosima i porezima, kompenzovan oporezivanjem imovine i drugim nametima na nivou lokalne samouprave. Strateški gledano, tako mora, jer podizanju stope PDV-a na 24 odsto nije dugoročno rešenje.
Ivan Mimić, finansijski direktor Republičkog fonda PIO
– Za razliku od Evropske unije, gde se čak 80 odsto sredstava obezbeđuje iz doprinosa, dok države dotiraju dvadesetak procenata, u Srbiji se 68 odsto od ukupnog obima sredstava potrebnih za isplatu penzija obezbeđuje iz doprinosa, dok 42 odsto dotira država. Zanimljivo je, takođe, da penzioneri u Srbiji primaju penziju, u proseku, 17 godina, dok je u EU prosek 15,5 godina za muškarce i 21 godina za žene.
Mahmud Bušatlija, saradnik Ekonomskog instituta
– Dobro smišljena kapitalizacija Fonda PIO, koja podrazumeva prenošenje državne imovine i prava na taj fond, rehabilitovala bi državni kapital koji se uništava već 15 godina. To praktično znači da, recimo Telekom, kao zdrava firma sa solidnim prihodima, prenese deo svog akcionarskog kapitala u preferencijalne akcije koje bi pripale Fondu PIO. Osim toga, Fonda bi trebalo dozvoliti da kupuje državne hartije.
Milan Kovač, direktor Društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondom Dunav penzija
– Srbija bi trebalo da primeni turski pristup promovisanju privatnih penzijskih fondova, koji je rezultirao velikim interesovanjem građana te države, jer je rešio problem poreskih olakšica koje su nerazumljive građanima. S druge strane, država je sprovela veliku promotivnu kampanju za ulaganje u penzijske fondove, pa efekti nisu izostali.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.