Kaubojština na Gošinim leđima

Dva semafora dalje, na pružnom prelazu kod crkve, radnici Goše sede na šinama, oko njih, pržeći se na prepodnevnom suncu, samo deo je našao mesto u hladu oronule zgrade. Devet sati je, počeo im je 102. dan štrajka. Traže, u okvirima zakona, ono što im je oteo strani poslodavac, ono što im je država ne kontrolišući ga, otela.

– Znamo mi da oni nisu došli zato što nas vole. Kupili su fabriku u Srbiji da dobiju jeftinog radnika, da ne plaćaju u Slovačkoj ili negde drugo po hiljadu i više evra. Došli su da izrabe radničku klasu, a za to imaju potpunu podršku države. Jesmo mi privatna firma, ali valjda postoji zakon koji štiti i nas – priča predsednik Štrajkačkog odbora Goše dok sedimo na pruzi, stotinak metara od voza koji čeka da otkuca 10 časova da bi se radnici sklonili, a on krenuo.

Mesecima su štrajkovali u krugu fabrike a sada su na pruzi, ne bi li ih ko čuo i video. Pisali su, pričaju uglas, i pišu svima redom, ali niko se ne javlja da ih zaštiti. Bivši vlasnik ŽOS Trnava pojedinima duguje i do milion dinara za plate, četiri miliona evra duguju državi za doprinose koje nisu plaćali četiri godine. Zdravstvene knjižice tek nedavno overene su, ali samo do septembra.

Šta posle?

– Ne znam. Tražili smo od Vučića da dođe i prekontroliše šta se radi, od 25. aprila niko nije dolazio. Počinjemo da sumnjamo i u pravni sistem, u sve – priča Vujičić.

Najteže je onima koji su stigli pred penziju. Marinković Dobrica radi decenijama u Goši na održavanju kao elektrotehničar. U penziju bi trebalo da ide za osam meseci.

– Imam 39 godina staža, trebalo bi da imam toliko da je sve uplaćeno, ali nije – kaže Marinković. On i supruga koja ima godinu staža manje u istoj firmi prepušteni su sami sebi. Nemaju drugog načina da zarade, a Dobrica kaže da je živeo u inostranstvu i da dobro zna da „nigde ne cveta cveće“, ali da se zna šta je uređena država.

Nemaju svi zajedno puno vere da će ovo njihovo štrajkovanje bilo šta promeniti. Pričaju uglas kako je Goša nekada radila, kako sada ima posla do nove godine da ne staju. Kako je nekada bilo 1.200 radnika, a sada ni 350. Bolesni su, pred penzijom, a poslednji dinar dobili su pre dva meseca.

– Supruga ne radi i to malo što smo imali, sačuvali, potrošilo se sada. Srećom deca su se oženila i poudala. Imam i bolesnu majku, tašta polomila kuk, nepokretna – priča sa suzama u očima gospodin u drap kačketu.

Završavaju jedni drugima rečenice, znaju sve, i teorije zavere i ko stoji iza čega, ali ih ništa to ne zanima. Žele novac koji im se duguje, staž da odu u penzije i žele da rade!

– Da štrajkujemo glađu, jel to treba? I onako smo bolesni, treba još neko da umre – dobacuju.

Kažu da je sve počelo mnogo pre nego što će se kolega Dragan Mladenović krajem marta ubiti. Plate su počele da kasne još 2012. Tada su se prvi put pobunili.

– Onda je u subotu pre nego što će se Dragan ubiti deo njih bio pozvan da radi i oni su dobili tada plate za mart da bi radili. U ponedeljak se pobunimo, tražimo od direktora da plate za januar, posvađamo se sa njim u utorak. Dragan se obesio u sredu, posle posla, taj dan je rekao „neće mene više niko da za..bava, danas ću to da završim“. Sačekao da ode poslednji kolega. Kad je direktor tadašnji Ivan Hemšild čuo sutradan da se ovaj obesio rekao je da će zbog ovakvih uslova dati još pet posto na platu – pričaju radnici.

Dobijali su mesecima po 2.000 ili 5.000 dinara, po jedan, dva ili tri odsto od plate, da imaju za hleb, da prežive.

Zvižduk pištaljke označio je kraj protesta za taj dan. Tačno je 10 časova i radnici su složno odlučili da neće ići po prvobitnom planu ispred zgrade Opštine. Za deset je juče bila zakazana sednica SO na kojoj je opozicija zatražila smenu gradske vlasti, na kojoj su naprednjaci.

– Ispred opštine ne idemo, ne želimo da se mešamo u politiku, tražimo ono što je naše, ono što nam je uzeto. Da l je to Kena ili Pera ili Vučić, nas ne interesuje – rekli su i razišli se za nekoliko minuta.

U tom trenutku dve ulice dalje u zgradi Opštine u uzavreloj atmosferi otkazana je sednica SO. Bivši predsednik opštine sada glavni opozicionar u gradu Radoslav Milojičić Kena iz DS glasno je pred kamerama i okupljenima optužio vladajuću garnituru SNS u Palanci da su „ne politička već kriminalna organizacija“ i da pod prisilom drže dva odbornika. Prema njegovim rečima ti odbornici su u spa centru u Kovačici, ali su tamo i ostali odbornici iz redova naprednjaka.

– Opozicija je prikupila 28 glasova za sednicu na kojoj je trebalo da se raspravlja o smeni gradske vlasti. SNS nema legitimitet jer da ima doveli bi 25 odbornika i održali sednicu. Ovako znaju da nemaju, pa su dva odbornika pod prinudom odveli. Opozicija ima 24 odbornika i oni su ovde – rekao je Milojičić.

Dok je on držao govor u hodniku ispred sale se, osim mnogobrojnih novinarskih ekipa, okupilo i nekoliko simpatizera SRS, obučenih u majice sa likom Vojislava Šešelja. Oni su držali transparente „Nesposobni ste, hoćemo vanredne izbore“, „Nećemo sendvič, hoćemo vodu“… Jedna gospođa sa vrha stepenica dobacila je Keni „sram te bilo“, u trenutku kada je on upozorio na lošu situaciju u Goši.

– Nemoj samo ti da mi pričaš o Goši, muž mi radi tamo. Nemoj njih da pominješ – nastavila je gospođa glasno.

U sveopštem haosu glas naprednjaka nije mogao da se čuje. Ne zato što su tihi, već zato što ih nije bilo. Nezvanično, svi su na spa tretmanu u Kovačici, pod zaštitom. Portparolka predsednika opštine Toplice Pintorovića rekla je novinarima da će se on obratiti „u toku dana“, sat i po kasnije na telefonski poziv rekla je da se još ne zna „kakve su aktivnosti“ predsednika opštine, tako da smo za njegov komentar ostali uskraćeni.

Od lokalnih novinara i pojedinih građana na ulici saznajemo nezvanično da je poslednjih nekoliko dana prava euforija na ulicama ovog grada. LJudi pričaju o džipovima koji se vozikaju gradom, razbacanim momcima ispred Skupštine, Lastinom autobusu parkiranom u centru grada koji je navodno odveo sve te ljude u Kovačicu. Jednoj odbornici preturano je po stanu, komšije su čule viku i bacanje stolica po dvorištu. I ona je navodno primorana da ode u Kovačicu, ali se to sa sigurnošću ne zna, jer se nikome ne javlja na telefon već tri dana.

Dok pljušte međusobne optužbe među političarima na lokalu, radnici izvlače deblji kraj. I dok prvi imaju novca za privatna obezbeđenja i autobuse koji odvoze ljude u nepoznatim pravcima, ovi drugi se žuljaju na šinama, jer nemaju da plate autobus koji bi ih odvezao do Beograda, gde bi od vlasti zatražili samo ono što im pripada.