Kina ostaje zatvoreno tržište za Srbiju

Ali, 2010. godine izvozili smo robu za simboličnih sedam miliona dolara a uvozili iz te zemlje vrednost od gotovo 1,2 milijarde. U prošloj godini izvoz se kretao oko 350 miliona, a uvoz premašio 3,3 milijarde.

I struktura kontingenata koje smo u prošloj deceniji prodavali na Dalekom Istoku tipična je za nerazvijenu zemlju – gotovo trećinu čine razni oblici drveta, uglavnom bukovog, grubo obrađenog ili sirovog, 26 odsto je katodni bakar, oko 17 odsto su razne mašine i delovi dok poljoprivredni proizvodi, čiji udeo postaje značajniji, čine dva odsto ukupne vrednosti izvoza.

Iz Kine, međutim, uvozimo uglavnom gotove proizvode i visoku tehnologiju – mobilne telefone, kompjutere, laptopove i ostalu opremu, od sirovina aluminijum, dok u strukturi značajnije mesto, oko 14 odsto, zauzima i roba koja se u statistici vodi kao nerazvrstana.

Istovremeno, u poslednjoj deceniji rastao je i deficit u trgovanju sa Kinom, pa je on 2010. iznosio 1,16 milijardi a u prošloj godini je dostigao skoro tri milijarde dolara.

Podređen položaj Srbije dodatno je otežan zbog velikih kredita koji su uzeti od te zemlje za izgradnju infrastrukture pri čemu se gotovo podrazumevalo da bez tendera njihove firme budu glavni izvođači i tako ubiru i profit iz poslova koje su kreditirali.

Profesor Ekonomskog fakulteta Ljubodrag Savić kaže da izjave političara o 50 puta uvećanom izvozu mogu da navedu na zaključak kako je ostvaren ogroman prodor na to tržište, a treba imati u vidu kolika je bila polazna osnova i da je ta količina roba simbolična u odnosu na ono što izvozimo u Evropsku uniju.

– Ali, treba biti objektivan i reći da ni tih više od 300 miliona plasiranih u Kini nije beznačajan izvoz i ne treba ga potcenjivati jer i mnogo razvijenije ekonomije, poput američke ili zapadnoevropske ne prolaze bolje u toj razmeni. Do ekonomske krize, na primer, Nemačka je bila najveći svetski izvoznik, sa 1.350 milijardi dolara, a sada ju je Kina pretekla. U poslednjoj deceniji ona je apsolutni šampion po povećanju izvoza. Iz sveta uvozi samo repromaterijal, sirovine, energiju i vrhunsku tehnologiju, sve ostalo manje više sama proizvodi, stvarno su postali svetska radionica – kaže Savić i dodaje da to potvrđuju i carine koje su joj pre nekoliko godina uvedene u pokušaju da se obuzda prodor njihove robe na tržište recimo Amerike, iako je takva mera neprihvatljiva sa stanovišta Svetske trgovinske organizacije.

Prema rečima Dragane Mitrović, profesorke Fakulteta političkih nauka i direktorke Instituta za azijske studije, to tržište je zatvoreno i za Srbiju, i za format zemalja koje ulaze u „17 plus“.

– Odavno tinja nezadovoljstvo i zahtevi su tih 17 zemalja da se Kina više otvori, pogotovu što je članica STO i obavezna je da poštuje te standarde. Ona je tražila da joj se prizna status tržišne ekonomije i utoliko pre bi morala da se više otvori, a posebno kada smo mi u pitanju, jer imamo i dosta njihovih kredita i trebalo bi da nam omogući da poravnamo tu krivu trgovinskog deficita – kaže Mitrović.

Naglašava da bi smo i sami, kao dužnici na bilateralnom nivou morali da zahtevamo bolju prohodnost naše robe na njihovom tržištu. Podseća da je davno predlagala i konkretnije mere kakve je ta zemlja primenjivala sa nekim drugim trgovinskim partnerima, poput Ukrajine gde je finansirala proizvodnju koja joj je potrebna. To je bila obostrana korist, jer Kina ima problem sa standardima, bezbednošću hrane.

– Obavezali su se na otvaranje tržište u okviru formata „17 plus 1“, ali to rade veoma sporo, prođu godine dok potpišu, utvrde sporazume i počnu da ih primenjuju, tako da ne možemo biti zadovoljni ni brzinom ni obimom kojim kineska strana ispunjava svoja obećanja. Naravno da očekujemo da pokaže daleko veću zainteresovanost a ne samo da bude naš kreditor i da na našoj teritoriji ostvaruje svoje projekte i uposli svoje firme i tehnologiju, nego da bude daleko veći investitor i uvoznik naših proizvoda – objašnjava profesorka Mitrović i ističe da sa ekonomskim modelima saradnje ne treba mešati značaj koji Kina ima za naše strateške ciljeve i političke prioritete, jer ona to radi iz sopstvenih interesa i štiti time principe koji su njoj važni.