Ključ je u solidarnosti građana

U suštini, reč je o udelu privatnog bogatstva u bruto domaćem proizvodu zemalja evrozone. Uprkos činjenici da je zahvaljujući praksi Evropske centralne banke, čiju okosnicu predstavlja otkup državnih obveznica, u izvesnoj meri unapređena situacija na tržištima kapitala, ekonomije pojedinih država Starog kontinenta, uključujući Italiju, Španiju, Grčku i Portugal, i dalje se suočavaju sa rizicima, s obzirom na to da njihov rast nije dovoljno brz da bi se umanjili deficiti i nacionalni dugovi. Mračna ironija odnosi se na podatak da je udeo privatnog bogatstva u BDP u nekim državama kojima je neophodna podrška ECB i severnim članicama evrozone isti ili veći u poređenju sa stabilnijim zemljama.

Ilustracije radi, u Italiji, gde je najveći udeo privatnog bogatstva u BDP, ta stopa je bar za 30 odsto viša nego u Nemačkoj. Istovremeno, odnos između privatnog bogatstva i vrednosti BDP u Italiji i Francuskoj iznosi pet prema jedan, dok je u Španiji, pre izbijanja krize, odnos bio šest prema jedan. S druge strane, u Nemačkoj, najvećem evropskom kreditoru, odnos privatnog bogatstva i BDP iznosi samo tri i po prema jedan. Taj nesklad predstavlja srž pitanja koje trenutno muči evropske zvaničnike: da li poreski obveznici u prezaduženim državama mogu da očekuju „solidarnost“, ili, direktnije rečeno, novac od poreskih obveznika iz zemalja koje daju kredite? U tom kontekstu, mogli bismo da se zapitamo zašto bi poreski obveznici trebalo da preuzmu odgovornost za prevazilaženje finansijske krize u evrozoni, naročito ako imamo na umu podatak da visok udeo privatnog bogatstva u vrednostima BDP-a može da bude posledica niskih prihoda dobijenih od poreza na dugoročnom nivou, dok drukčiji odnos može da upućuje na veće prihode u državnoj kasi.

Pre nego što zatraže ili prihvate pomoć od ostatka Evrope, pojedine države bi trebalo da primene sva raspoloživa domaća sredstva. Potrebno je da države kreditori podstaknu poreske obveznike da počnu da finansiraju otplatu dela nacionalnog duga, kako bi bilo izbegnuto podizanje kamatnih stopa. To bi, između ostalog, podrazumevalo davanje poreskih olakšica u iznosu od tri do devet odsto. Dobrovoljno pristajanje građana da učestvuju u smanjenju nacionalnog duga najdelotvorniji je način za uklanjanje finansijskih prepreka u Evropi. Istovremeno, to bio siguran znak solidarnosti. S druge strane, prinudno pretvaranje poreskih obveznika u one koji bi otplaćivali dugove svoje države narušilo bi evropsku koheziju. Na primer, od nordijskih država ne bi trebalo očekivati da dugoročno finansiraju smanjenje javnog duga, naročito ukoliko te zemlje u potpunosti ne koriste sopstvene resurse. U suštini, sve dok se EU bude usredsređivala samo na stanje u prezaduženim državama, postojaće opasnost od smanjenja boniteta Finske, jedine zemlje Unije sa kreditnim rejtingom AAA. Takođe, Italija i Španija imaju na raspolaganju dovoljno resursa da se, bez ičije pomoći, izbave iz nedaća. Osim toga, te zemlje su u stanju da „kupe vreme“ neophodno za ekonomski oporavak. Prevazilaženje finansijske krize u zoni evra je više stvar političke volje nego ekonomske politike. Podsticanjem građana da otplaćuju javne dugove, lideri evropskih država sa juga mogli bi da unaprede stanje u ekonomji i osnaže principe solidarnosti i subvencija.

Autor je privredni preduzetnik i član Upravnog odbora Instituta za novu ekonomsku politiku