U prošlom veku debate o ekonomskoj politici odnosile su se na uloge i prednosti države i tržišta. U tom kontekstu, postavljalo se pitanje da li tržište kontroliše državu, imajući u vidu činjenicu da ograničava sposobnost vlade da daje pozajmice i da li država treba da preuzme odgovornost u trenucima kada tržište ne ispunjava funkcije koje su neophodne za dobrobit društva, poput, recimo, održavanja stope zaposlenosti na zadovoljavajućem nivou.
Ta debata čini srž današnjih dubokih podela kada je reč o načinima na koje Evropa treba da odgovori na dužničku krizu. Isto pitanje prisutno je i na američkoj političkoj sceni u jeku kampanje za izbore za predsednika države i Kongres. Dve decenije pre nego što se svet suočio s finansijskom krizom većina ljudi, uključujući i političare, smatrali su da tržište ima najvažniju ulogu. S druge strane, predstavnici intelektualnih krugova danas su ponovo skloni tome da poveruju da se potezima države mogu dovesti u red tržišta kapitala, baš kao što se dogodilo tokom Velike recesije pre osam decenija.
Pre dve decenije razumni evropski političari tražili su „treći način“, balansirajući na tankoj žici između tržišnih mehanizama i društvenih prioriteta. Ilustracije radi, kada je Delorov komitet u periodu od 1988. do 1989. pripremao izveštaj o načelima za uspostavljanje monetarne unije u Evropi, stručnjaci su posvetili izuzetnu pažnju pitanju da li će pritisak tržišta biti dovoljan preduslov za disciplinovanje država. Mnogi su tvrdili da je potrebno preduzeti dodatne korake, objašnjavajući da će državama koje su sklone neumerenom trošenju biti omogućeno da se zadužuju pod veoma povoljnim uslovima. Rezultati debata vođenih početkom devedesetih godina prošlog veka odnose se na uspostavljanje strogih pravila o deficitu i nivou duga, koja nikada nisu ozbiljno shvaćena. Ekonomisti su ismevali takve mere, a Romano Prodi, tadašnji predsednik Evropske komisije, nazvao ih je „besmislicama“. Do druge polovine 2008. vladalo je mišljenje da je Evropa dosegnula fiskalni raj i investitori su imali ogromno poverenje u države koje su se zaduživale. Takvo razmišljanje posledice je opšteprihvaćenog stava da su vlade bogatih zemalja veoma vešte.
Okosnicu navedenog gledišta činilo je uverenje da razvijene države imaju veći manevarski prostor kada je reč o fiskalnim merama. Između ostalog, verovalo se da će vlade tih država uvek biti sposobne da povećaju poreze kako bi vratile dugove. Nasuprot tome, verovalo se da je siromašnijim državama teže da uvedu veće poreze zbog veće stope siromaštva. Taj stav bio je osnažen nakon što su se brojne države, naročito one u Latinskoj Americi, pre tri decenije suočile sa dužničkom krizom, koja je izbila posle perioda velikog zaduživanja. U pojedinim slučajevima problemi su naprosto bili izazvani naglim povećanjem potrošnje – bilo da je reč o trošenju novca za proizvode za domaćinstvo, vojsku ili za gradnju predsedničkih palata. Bilo je, međutim, i onih situacija kada su kao „okidač“ poslužile loše investicije.
Kad je reč o krizi koja je svet pogodila 2008. godine, suština je u tome da se posle dužeg vremena sa teškoćama susreću i razvijene države, koje počinju da liče na siromašne zemlje sa slabim institucijama. Imajući to u vidu, logično se nameće pitanje da li je takvo stanje osobenost evrozone u kojoj države nisu u stanju da kontrolišu zajedničku valutu. U tom kontekstu treba podsetiti da postoje različita politička i ekonomska mišljenja o uzrocima evropske dužničke krize. Oni koji naglašavaju „istorijsku osobenost“ evropskog monetarnog sistema tvrde da druge države, koje imaju sopstvenu valutu, naprosto ne mogu da se suoče sa takvim problemom. S druge strane, ima i onih koji su uvereni da se uzrok nevolja krije u ponašanju investitora koji kažnjavaju rasipnički nastrojene države zahtevajući uvođenje strožih uslova poslovanja.
Autor je profesor istorije i međunarodnih odnosa na Univerzitetu Prinston
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
