Ključ u uravnoteženoj ponudi i tražnji

Jedan tabor, nazovimo ga bankarskim, smatra da je reč o „banci za bankare“. Između ostalog, navode da su klijenti centralne banke bankari, s obzirom na to da je reč o mestu gde bankari odlaze da pozajme novac onda kada im je zbilja potreban. Tvrde, takođe, da ta institucija služi kao potpora bankarskom sektoru kako bi ostale banke mogle da ostvare valjan profit u svakodnevnim aktivnostima. Povrh svega, centralna banka mora da se postara da protok novca bude dovoljno veliki kako banke ne bi zadesio bankrot. Drugi tabor, mogli bismo ih nazvati makroekonomistima, doživljava centralne banke kao pokretače ekonomije. U tom kontekstu ističu da je posao centralne banke da u praksi sprovedu Sejov zakon, princip koji podrazumeva da ponuda treba da bude u ravnoteži s potražnjom, što znači da suviše slaba ponuda predstavlja okidač za nezaposlenost, dok prevelika ponuda izaziva inflaciju. Drugim rečima, osnovna uloga centralne banke nije da čuva „zdravlje“ delova bankarskog sektora, već da održi stabilnost kompletne ekonomije.

U Sjedinjenim Državama od 15. septembra 2008, kada je investiciona banka Leman braders proglasila bankrot, do maja 2009, kada je tadašnji ministar finansija Tim Gejtner ocenio da bi većina američkih banaka mogla da sakupi dovoljno kapitala, interesi i zaključci dva tabora bili su identični. I za jedne i za druge smanjenje jaza između agregatne ponude i agregatne potražnje podrazumevalo je, pre svega, očuvanje bankarskog sistema. Takav način razmišljanja značio je da se spasavanjem banaka daje stimulans ekonomiji i obratno. Od tog trenutka gledišta dva tabora su se razmimoišla. Dugoročna politika centralne banke, čiju okosnicu predstavlja održavanje kamatnih stopa na niskom nivou, nužna je kako agregatna potražnja ne bi pala na mnogo niži nivo od potencijalne agregatne ponude. Ali, ostalim bankama, naročito komercijalnim, navedena praksa znatno otežava situaciju jer nisu u stanju da ostvare profit.

Istovremeno, ustaljena praksa centralne banke da intenzivira kupovinu dugoročne aktive neophodna je da bi se ohrabrio finansijski sektor da koristi neke od svojih kapaciteta zarad ostvarenja valjanih ciljeva, čime se smanjuje teret za preduzetnike. Ipak, time se umanjuje sposobnost finansijera da na lak način zarade novac. Da bi se uspostavila ravnoteža između agregatne ponude i potražnje, centralna banka SAD trebalo bi, za početak, da jasno predoči javnosti da projektovana stopa godišnje inflacije od nula do dva odsto ne bi poboljšala situaciju na tržištu rada, dok bi stopa od dva do četiri odsto bila poželjna za povećanje stope zaposlenosti. Ali, dok bi takva objava bila očekivana za makroekonomski tabor, učinila bi psihički bolesnim sve one koji razmišljaju isključivo u nominalnim terminima. Sa stanovišta javnih interesa Sjedinjenih Država, kao i ostatka sveta, veoma je značajno da predsednik Barak Obama imenuje nekoga iz „makroekonomskog tabora“ za naslednika direktora Federalnih rezervi Bena Bernankea kada mu početkom 2014. godine istekne mandat. Svetu nije potreban predstavnik „bankarskog tabora“ na toj funkciji, baš kao što mu nije trebao ni pre pet godina.

Autor je bivši pomoćnik ministra finansija Sjedinjenih Država, profesor ekonomije na Univerzitetu Berkli i istraživač u Nacionalnom birou za ekonomska istraživanja