Ključ za nelikvidnost u knjigovodstvenom prebijanju obaveza

– Ideja o braunfild investicijama sasvim je prihvatljiva, jer bi se tako ponovo stavili u funkciju neki od objekata koji se više decenija ne koriste. To bi povećalo proizvodnju i angažovalo lokalnu radnu snagu, što je veoma važno u trenutku kada Srbija ima rekordno visoku nezaposlenost. Neke lokacije su verovatno interesantne i stranim investitorima, što znači da bi aktiviranje tih objekata moglo da rezultira i prilivom stranih direktnih investicija. Ipak, nisam siguran da bi o nameni tih objekata trebalo da odlučuje samo lokalna samouprava. Najbolje bi bilo da vladina kancelarija za regionalni razvoj i zainteresovane lokalne samouprave najpre evidentiraju sve potencijalne lokacije, a potom da predlože spisak aktivnosti koje bi se mogle realizovati u nekadašnjim industrijskim pogonima i da te informacije učine dostupnim budućim investitorima, tako što će ih objaviti na sajtu Vlade Srbije i zainteresovanih lokalnih samouprava.

Kad je reč o poreskoj reformi stav učesnika ovih skupova je da bi akcenat trebalo staviti na smanjenje nameta na zarade, naročito na one minimalne. Šta bi se time postiglo?

– Snižavanje poreza na zarade trebalo bi da rastereti troškove rada, odnosno da podigne nivo konkurentnosti proizvođača, što je na prvi pogled sasvim u redu. Ali, pritom se prenebregava činjenica da javna potrošnja mora da se finansira iz nekih izvora, što znači da će smanjeni poreski priliv u budžet morati da bude kompenzovan povećanjem stope poreza na dodatu vrednost, koji plaćaju svi građani Srbije jednako. Ovakva preraspodela poreskog tereta bila bi prihvatljiva, ako bi umesto linearne, postojala oštrija progresivna poreska stopa na imovinu i na deo dobiti koji se koristi za ličnu potrošnju. Smanjenje poreskih izdataka na plate, bez uvođenja progresivnih poreskih stopa na imovinu i neproizvodnu potrošnju, učinilo bi poreski sistem u Srbiji još nepravednijim, jer bi siromašniji građani bili više opterećeni porezima nego najbogatiji sloj. S druge strane, snižavanje poreske stope na minimalne zarade imalo bi smisla, ako bi se bar deo ušteda na porezima prelio na „minimalac“ i ukoliko bi se značajnije smanjio broj radnika koji sada rade u sivoj zoni. Istovremeno, smanjenje poreskih izdataka na minimalnu platu nosi i rizik od toga da neki poslodavci zaposlenima legalno isplaćuju samo najnižu zaradu i umanjene poreze i doprinose, a da razliku do stvarne plate namire u gotovini, odnosno, „na ruke“.

Dosta primedbi izrečeno je i na dosadašnji način naplate PDV-a. Privrednici smatraju da zahvaljujući tome privreda, zapravo, kreditira državu i zalažu se za plaćanje PDV-a po realizaciji posla. Kako komentarišete te opaske?

– Postojeći način naplate PDV-a u skladu je sa poreskom praksom najrazvijenijih zemalja sveta. Verujem da bi plaćanje PDV-a po naplati, a ne kao što je sada slučaj na izdatu fakturu, donekle olakšalo poslovanje privrednika, ali ne bi suštinski rešilo ključni problem, odnosno ogromnu nelikvidnost koja guši srpsku privredu. Besmisleno je da poreski obveznik svakog meseca uredno izmiruje svoje obaveze, a da istovremeno njemu država može da duguje i duže od godinu dana. Prema tome, značajan pomak mogao bi da bude napravljen samo ukoliko bi država, kao najveći pojedinačni dužnik, izmirivala svoje obaveze na vreme. Rešenje bi, možda, trebalo potražiti u knjigovodstvenom „prebijanju“ obaveza i potraživanja između poreskog obveznika i države. Stroža i pravovremena poreska kontrola i onemogućavanje poreskih zloupotreba bi takođe doprinele poboljšanju likvidnosti srpske privrede.

Oči privrednika uprte su u razvojnu banku koja bi, kako procenjuju, rešila većinu njihovih problema sa finansiranjem. Da li su ta očekivanja realna?

– Nisu, jer većina prezaduženih srpskih tajkuna razvojnu banku doživljava kao sadašnji Fond za razvoj, koji je nisko kamatne kredite sa odloženim rokom vraćanja, delio „šakom i kapom“ partijskim drugovima i biznismenima koji su pomagali partijsku kasu. Dobar deo tih pozajmica nikada nije vraćen. To, međutim, ne znači da ozbiljna razvojna banka, poput onih koje su formirane u većini evropskih država, nije potrebna i Srbiji. Ali, u ovom trenutku ključna prepreka za njeno funkcionisanje jeste nedostatak početnog kapitala do kojeg će se, zbog katastrofalnog stanja javnih finansija, teško dolaziti i u narednih nekoliko godina.

U trenutku kad se suočavamo sa poskupljenjima, pa i nestašicom nekih osnovnih prehrambenih proizvoda, zanimljivo zvuči ideja da se umesto Direkcije za robne rezerve formira agencija za intervencije na tržištu. Da li je to u ovim uslovima prihvatljiva opcija?

– Nema potrebe da se osniva još jedna u nizu agencija kojih Srbija ima za tri države. Bilo bi mnogo efikasnije da se za finansiranje postojeće Direkcije za robne rezerve obezbedi veći obim sredstava kako bi mogla da obavlja poslove zbog kojih je i osnovana. Najveću korist od efikasnog rada te institucije imali bi potrošači, jer bi se iz robnih rezervi moglo intervenisati ukoliko na tržištu dođe do veštačkih ili stvarnih nestašica, kao i u trenutku kada se registruje drastičan skok cena, pre svega najvažnijih životnih namernica. Osim toga, Direkcija za robne rezerve mogla bi da otkupljuje viškove poljoprivrednih proizvoda po ranije utvrđenim cenama, što bi i manjim robnim proizvođačima obezbedilo potrebnu sigurnost poslovanja.

Jedna od preporuka učesnika okruglih stolova odnosi se na politiku subvencija koju bi, smatraju, trebalo revidirati s obzirom na to da su do sada najveću korist od takve podrške imala velika preduzeća i strani investitori.

– U situaciji u kojoj se privreda Srbije nalazi već godinama unazad, subvencije su svakako potrebne. One će biti neophodne i u narednom periodu, samo što se mora ozbiljno promeniti način dodeljivanja tih sredstava i pojačati kontrola njihovog korišćenja. Preciznije rečeno, postupak dodeljivanja subvencija mora da bude transparentan i u skladu sa unapred donetim operativnim planom i, što je veoma važno, subvencije moraju pod jednakim uslovima da budu dostupne svima. Ne bi trebalo subvencionisati odabrana preduzeća, već one poslove koji obezbeđuju rast izvoza, zaposlenosti i proizvodnje.

Neprirodni savez

Postoji li racionalno objašnjenje za apsurd izražen kroz činjenicu da Srbija ima jedan od najlikvidnijih bankarskih sektora i istovremeno jedan od najnelikvidnijih realnih sektora?

– Objašnjenje je jednostavno. Banke se nalaze u dominantnoj poziciji i uživaju neskrivenu naklonost nosilaca ekonomske politike. Sve dosadašnje vlade polazile su od naivnog stava, da će stabilan finansijski sektor, po definiciji, obezbediti i stabilnost razvoj realnog sektora. To se, naravno, nije desilo, jer su banke veći deo raspoloživih kreditnih sredstava usmeravale u atraktivne i znatno sigurnije državne hartije od vrednosti, nego u pozajmice usmerene ka privredi koja jedva sastavlja kraj s krajem. I upravo u tom neprirodnom savezu izvršne vlasti i najmoćnijeg dela bankarskog sektora treba tražiti krivca za urušavanje realnog sektora. Utoliko pre što su banke, zbog veoma profitabilnog i stabilnog posla sa državom, bile u prilici da pažljivo i selektivno biraju ostale klijente.