Ko brine o hektarima zaparloženih oranica

U svakom slučaju, ministar je u isti kontekst stavio i problem velikog broja poljoprivrednih firmi koje su u stečaju, a „u pojedinim slučajevima nije jasno da li stečajni upravnici rade u interesu države ili krupnog kapitala koji je u privatizaciji i doveo firme do propasti“. Ali, niti se zna broj firmi u toj kategoriji, niti koliko zemljišta poseduju a još manje, koliko je površina neobrađeno.

Prema podacima Ministarstva za poljoprivredu, država u svom posedu ima 425.500 hektara, a od toga je preko lokalnih samouprava, kroz licitaciju izdato u zakup nešto više od polovine, 260.000 hektara. U tom skoru nalaze se i neke od firmi iz stečaja, jer su i one velikim delom radile državnu zemlju, ali imale su i svoju koja je preneta na upravljanje stečajnim upravnicima.

Problem je i u tome što država ne raspolaže ni podacima koliko je poljoprivrednih firmi u stečaju. A samo u Vojvodini, gde je broj preduzeća propalih u privatizaciji najveći, od ukupno 624 stečajna postupka, više od stotinak je iz oblasti agrara, a još toliko je vezano za tu granu pa je logična pretpostavka da su one, zaokružujući proizvodni proces, takođe raspolagale nekim zemljištem. Još toliko propalih poljoprivrednih preduzeća procenjuje se da je i na teritoriji centralne Srbije. Među njima se nalaze i nekada poznati kombinati, ugledna i ogledna dobra i velike zemljoradničke zadruge, a svi su raspolagali čitavim kompleksima obradivog zemljišta. I pored toga, podatke o imovini firmi iz stečaja ne vodi ni sud pred kojim se postupak vodi, niti lokalne samouprave na čijem su području. Često, ni u izveštaju stečajnog upravnika ne navodi se koju je površinu firma obrađivala, koje je zemljište bilo u njenom vlasništvu a koje je iznajmljivala ili koristila a u posedu je države. Još manje je poznato kako se koristi zemljište „zarobljeno“ u stečajnom postupku. Savesti stečajnog upravnika ostavljeno je da odluči da li će ga i kome izdati u zakup ili, posebno ako je na dobroj lokaciji, prodati (transparentno ili ne) kako bi se finansirali troškovi stečajnog postupka. Još je više nepoznanica o sudbini zemljišta firmi koje se nalaze u likvidaciji ili restrukturiranju, a i među njima je veliki broj iz propalih privatizacija.

Da je evidencija obradivog zemljišta u potpunom haosu potvrđuje i sekretar Odbora za poljoprivredu u Privrednoj komori Srbije Milan Prostran, koji za Danas kaže da će neka realna slika moći da se dobije tek kada bude okončan popis u poljoprivredi.

– Ovih dana, posle završenog popisa poljoprivrednih domaćinstava, počelo je popisivanje državne zemlje i površina koje su u posedu preduzeća ili zemljoradničkih zadruga, kojim će biti obuhvaćene i parcele firmi iz stečaja, restrukturiranja ili likvidacija. Preliminarni podaci očekuju se tokom januara a konačan bilans dobićemo sredinom naredne godine. Tek će tada biti poznato pravo stanje u agraru i moći će da se rešavaju i neka suptilnija pitanja u zemljišnoj politici, poput metodologije iznajmljivanja državnog zemljišta, koja sada više liči na podelu plena u lokalnim samoupravama nego što je to racionalno gazdovanje javnim resursom – kaže Prostran i ocenjuje da je popis u poljoprivredi, koji je poslednji put rađen pre 52 godine, projekat od nacionalnog značaja.

Na meti

Najveći broj poljoprivrednih preduzeća nisu dospela u stečaj zato što im je bilo zatvoreno tržište, niti zbog loše proizvodnje ili poslovne politike. Naprotiv, to je uglavnom posledica loše privatizacije, a čak trećinu od ukupnog broja čine firme koje su, uglavnom po Vojvodini, kupovane kako bi se oprao novac iz narko poslova Darka Šarića. Spekuliše se da je na taj način kroz zemlju prošlo više od dve milijarde evra, a neke slobodnije procene pominju čak i cifru od osam milijardi. U mreži tih bosova, preko berze ili na aukcijama Agencije za privatizaciju, našao se veliki broj poljoprivrednih firmi koje su kupovali Antun Stanaj, Mile Jerković, Zoran Ćopić ili njihovi najbliži saradnici i rođaci. Ti kupoprodajni ugovori su raskinuti kada se pre pet godina zahuktala istraga iz akcija „Memfis“ ( u kojoj je za šverc cigareta osuđen Stanaj) i kasnije „Balkanski ratnik“ (gde je u velikoj meri razotkrivena Šarićeva mreža). Iz tog „portfelja“ koji je činilo oko 50-ak firmi, za 11 preduzeća, koja su posle raskida ugovora ušla u restrukturiranje, Agencija za privatizaciju formirala je „zeleni pul“ kome je pridodala još i PIK Zemun i oberenovački poljoprivredni kombinat. Ali, čak ni za tu grupu firmi ne postoji zvaničan podatak o zemljištu kojim raspolažu, iako se poslovni rezultati prate. „Prvi pozitivni efekti su već vidljivi u postupcima objedinjene javne nabavke repromaterijala, gde su prosečne uštede oko 25 odsto ili 1,5 miliona evra, a samo kod nabavke semena postignuta je za 40 odsto niža cena od one koja se plaćala pre objedinjavanja. Bolje cene, takođe za oko 40 odsto niže nego ranije, dobijene su i kod iznajmljivanja poljoprivredne mehanizacije, a kako su se popravili i prihodi, po prvi put nakon niza godina, preduzeća iz pula počela su da ulaze u zonu poslovnog dobitka“ kažu za Danas u Agenciji za privatizaciju. U pulu se nalaze Bačka iz Sivca, Omoljica, Agrobačka, „7. juli“, Mladi borac, Jadran, Mala Bosna, Vojvodina, Bratstvo jedinstvo, Seme Tamiš i Dolovo, a pridodati su PIK Zemun i „Dragan Marković“ iz Obrenovca. Ipak, daleko je veći broj firmi koje su u nadležnosti Agencije posle raskinutog ugovora, a nisu obuhvaćene objedinjenim upravljanjem. Milan Prostran iz Privredne komore Srbije, podseća da se tu nisu našli Vršački vinogradi koji pod zasadima imaju više od 1.700 hektara, zatim nekada čuveni PIK Bečej koji je uzorno upravljao sa 27.000 hektara, ili Mitrosrem.