Ko je kriv za propast putarskih firmi?

Prema prvostepenoj presudi, na koju opet imaju pravo žalbe i specijalni tužilac i okrivljeni, oni su proglašeni krivim za utaju poreza na kapitalnu dobit iz poslovanja putarskih preduzeća.

Marku Miškoviću je dosuđen jednogodišnji kućni pritvor i novčana kazna od osam miliona dinara zbog utaje 320 miliona dinara iz poslovanja Mera investa, dok je Miroslavu Miškoviću, vlasniku Delta holdinga izrečena kazna od dve i po godine zatvora i osam miliona dinara jer se smatra da je savetovao sina kako da prikrije prihode.

Đuraškoviću, koga prvostepeni sud smatra krivim i za utaju poreza i za štetu proizvedenu kruševačkoj Fabrici maziva (FAM), izrečena je gotovo prepolovljena kazna u odnosu na prvo suđenje, odnosno sedam godina zatvora i 3,5 miliona dinara.

Još na prvom suđenju odbačene su optužbe za oštećenje putarskih preduzeća iz sastava Đuraškovićeve Nibens grupe, što je inače bio glavni adut optužnice i razlog za višemesečni pritvor. Jedna od posledica tog hapšenja je da Nibens grupa, koja je okupljala pet velikih građevinskih firmi, praktično više ne postoji.

Od zamaha koji je pet privatizovanih lokalnih preduzeća za održavanje puteva i, van grupe, „Partizanski put“, imalo krajem prošle decenije ostalo je više od 3.000 radnika bez posla i dugovi. Ako Miškovići i Đurašković nisu krivi za propast tih preduzeća, kako proističe iz odbačene optužnice, neko jeste, kao i za urušavanje čitave plejade nekad moćnih građevinskih firmi koje su bile u stanju da izgrade najzahtevnije projekte po celom svetu.

– Sve je uništeno. Od izvornih firmi, Komgrap, Rad, Trudbenik, Napred, Mostogradnja, „Ratko Mitrović“, Planum, pa i Energoprojekt koji je više radio konsalting – malo je šta ostalo. A ta preduzeća su donosila godišnje ogromne devizne neto prilive iz poslova u inostranstvu. Sada su izgubili radnu snagu, što ćemo kao zemlja tek da osetimo, a tržište je ustupljeno strancima. Naše puteve i velike objekte sada rade Turci, Grci, Kinezi, Azerbejdžanci i nikoga ozbiljno ne brine što malo-malo pa se nešto uruši. Tačno je da nam njihove države daju kredite sa niskom kamatom, ali to su preskupi krediti jer njihove firme zarađuju ogromne profite i to na teret naših preduzeća koje angažuju kao podizvođače po sramnim cenama – kaže za Danas Goran Rodić iz Građevinske komore Srbije.

Inače, pad domaćih građevinara započeo je sankcijama 90-ih, ali su i tada veliki sistemi nalazili načina da rade vani. Mnogo više ih je u poslednje dve decenije uništila privatizacija i država.

Ona preduzeća koja su prodata strancima, nestala su jer su na lokacijama koje su imali sada nikli neki drugi objekti. Kroz neke od firmi prodatih praktično nepoznatim ili fiktivnim vlasnicima, opran je ogroman deo kapitala iz sumnjivih poslova, a deo je „plasiran“ i kroz izgradnju što objašnjava ekspanziju nelegalnih građevina i haos u urbanističkom planiranju.

Najveći broj nekadašnjih giganata uništila je direktno država, a kao najteži udar zabeležen je veliki dug za izvedene radove u periodu do 2009. Od preko 200 miliona, koliko je državna kasa ostala dužna za posao pre svega na koridorima, otplaćen je tek deo i sa velikim kašnjenjem.

Putari su bili prinuđeni da skupim kreditima, kažu sa zelenaškom kamatom, sami finansiraju izgradnju. Na tom spisku poverilaca Planum, Putevi Užice, Mostogradnja i niz drugih, ostali su „kratki“ i za po 20 miliona evra, a mehanizam tužbe protiv države nisu mogli da primene jer u tom slučaju ne bi dobili druge poslove.

– Jedinstvo i Putevi Užice su u vreme pred olimpijadu imali velike poslove u Sočiju i taj novac zarađen u Rusiji investirali su ovde kako bi ostali u poslu. Oni su jedni od retkih koji su preživeli i solidno rade, ali zato većina drugih takvu šansu nije imala. Sada nam se dešava da na koridorima, velikim projektima pa čak i u izgradnji državnih stanova rade stranci. Njima se toleriše i kašnjenje i loš kvalitet. Država žmuri na to što angažuju domaće firme kao podizvođače a sami ubiru kajmak od naših para – ističe Rodić i dodaje da bi vlast morala taj sektor da organizuje preko posebnog ministarstva , da ga prepusti ljudima od struke ali i da osnuje garantni fond koji bi omogućio našim preduzećima da učestvuju na tenderima. Uz to, naglašava naš sagovornik, kada moraju da angažuju strane firme, moralo bi to da se uslovi partnerskim odnosom sa domaćim preduzećima, kako bi ona mogla da stiču reference neophodne za tendere u inostranstvu.