Ko je pustio prljav kapital u zemlju

Traži se odgovor na pitanje ko je pustio prljav kapital u Srbiju , koje su institucije zatajile i po čijem nalogu, jer je nemoguće da bi se posao tolikih razmera mogao organizovati bez državne logistike.

Spisak firmi preko kojih je Šarić radio u Srbiji u ovom trenutku gotovo da je nemoguće kompletirati, jer je na istom „poslu“ bilo desetak njegovih bliskih saradnika od kojih je svako formirao svoju mrežu. Prema podacima koji su objavljeni na zvaničnom sajtu Interpola, Šarić je osnovao tri firme u američkom gradu Delaver – Mateniko LLC, Durabilly LLC i Financial agnels, a one se kao osnivači javljaju u više od 30 preduzeća i nekolicini klubova, hotela, čak i jednom vrtiću. Devet firmi je od tog broja osnovano u Crnoj Gori, dve u Rovinju (Hrvatska), jedna u Pragu (Češka) i čak 25 u Srbiji, od čega je 16 locirano u Vojvodini, gde se odvijao najveći deo Šarićevog biznisa. Najpoznatija među firmama je konsultantska kuća Municipium S, koja se dalje javlja u vlasničkoj strukturi brojnih drugih preduzeća pod kontrolom tog dilera. Na sajtu Interpola, dalje se navodi lista prvih saradnika koji su bili deo poslovnog sistema. Prvi na spisku je Stanko Subotić u čijem je posedu u to vreme bila Futura plus sa mrežom kioska. Preduzeće je, kada se istraga zahuktala, otišlo u stečaj a oko 4.000 zaposlenih bi završili na birou da ih prošle godine nije preuzela Centroštampa, koja je iz bankrota kupila imovinu Future.

Visoko pozicionirani saradnik Šarića bio je i Zoran Ćopić, koji je prošle godine uhapšen zbog sumnjive privatizacije šećerane u Republici Srpskoj. Do tada, Ćopić je u BiH, Crnoj Gori, Hrvatskoj a najviše u Srbiji, izgradio čitavu imperiju preduzeća od kojih je neke sam osnivao a većinu kupio u privatizaciji. Istraga koja se vodi u Srbiji obuhvata daleko veći broj firmi, jer je preko njega Šarić preuzeo i kompletan sistem koji je izgradio crnogorski „biznismen“ Antun Stanaj, odnosno njegova porodična firma Rokšped. Sistem koji predstavlja školski primer pranja novca, sastojao se od tri firme u vrhu piramide, čiji je osnivač i jedini vlasnik bio crnogorski Rokšped u stopostotnom vlasništvu porodice Stanaj.

Te su firme, u drugom nivou, širile piramidu tako što su, međusobno kombinujući udele, osnivale nova preduzeća koja se, u zvaničnoj verziji, bave drumskim transportom, spoljnom trgovinom, poljoprivredom, lekovima. Po tom modelu nastale su DSD tobako, Agrovojvodina, Hemovet, Stanagro invest, Tandem fajnenšel, Multinova, Alpis plus, Betasem… Većina tih preduzeća osnovana je od 2006. do 2008. godine, sa sedištem u Sremskoj Mitrovici ili na dve adrese u Novom Sadu, na Sentandrejskom putu broj 165 ili u Bulevaru oslobođenja 127. Gotovo svaka, čak i one koje su osnovane sa ulogom od 500 evra, preko računa su godišnje imale promet od po nekoliko milijardi dinara, ali se u završnim računima knjižio ili simboličan dobitak ili, mnogo češće, gubitak.

Na dnu piramide bila su preduzeća iz privatizacije, uglavnom poljoprivredna dobra koja su raspolagala ili imala pravo zakupa velikih obradivih površina, ali i preduzeća za prevoz roba i putnika. Iz njih je izvučen gotovo sav kapital, pa iako je veći broj pre prodaje imao solidne šanse da se uz ugovorena ulaganja vrate na tržište, završila su u stečaju ili likvidaciji. Stanaj je 2007. godine uhapšen na beogradskom aerodromu u policijskoj akciji „Memfis“ i optužen je za šverc cigareta. Njemu je prošle godine izrečena pravosnažna presuda od šest i po godina zatvora samo po tom osnovu, ali druga istraga, pogotovu finansijska, nije u to vreme otvorena. Međutim, zanimljivo je da su i posle hapšenja njegove firme i dalje nesmetano, uglavnom na Berzi, kupovale većinske pakete akcija u preduzećima kojima je pre toga poništena privatizacija. Tako su se na njihovom spisku našli Agroseme Panonija, Agrokop, poljoprivredna dobra Erdevik i Stanišić, zatim Banat seme, Šećerana iz Sremske Mitrovice, Mitrosrem, Elnos Agrovojvodina, Ipok, Industrija kugličnih ležajeva iz Beograda, Mlinpek iz Knjaževca, Sokolac iz Novog Sada… Istovremeno, upravljanje tom mrežom i teritorijom preuzeli su Šarićevi ljudi – u većini slučajeva upravne odbore su predvodili Zoran Ćopić, Andreja Krlović i Milivoj Pavlović.

Na spisku prvih saradnika Šarića, koji je objavio Interpol, nalazi se i Mile Jerković, o kome se u domaćim medijima dosta pisalo i koji je samo na aukcijama Agencije za privatizaciju kupio na svoje, ćerkino ili na ime nekog od bliže familije, 17 preduzeća, dok je od Akcijskog fonda, na Berzi pazario još desetak firmi. Niko se nije bavio pitanjem odakle Jerkoviću, koji je 1993. godine izbegao u Srbiju, novac za poljoprivredna dobra, autotransportna preduzeća i zašto mu je uopšte bilo dozvoljeno da ih kupi kada je već krajem devedesetih bio osuđen zbog šverca cigareta. Nema odgovora ni na pitanje zašto domaće institucije nisu reagovale na brojne proteste zaposlenih u tim preduzećima, koji su godinama dokazivali da se kupoprodajni ugovori ne poštuju i da firmama cirkulišu fiktivne fakture. Jerković je sada svedok saradnik u procesu koji se otvara protiv Šarića, preduzeća koja je kupio završila su uglavnom u stečaju a radnici nekad solidnih firmi su na evidenciji nezaposlenih.

Među prvim saradnicima Interpol navodi i nekoliko imena koja su srpskoj javnosti poznata jer su često dovođena u vezu sa klasičnim kriminalom, i očigledno je da nisu bila deo „biznis mreže“ već da su završavali drugi, prateći deo poslova. Ali, objavljen je i spisak šireg kruga od 58 saradnika i rođaka Šarića koji su ili iz Srbije ili tu posluju, a kako je većina njih imala registrovanu najmanje po jednu firmu, i taj deo biznisa doveden je u vezu sa narko-klanom.

Perpetuum mobile

Model po kome su kapitalom iz narko poslova kupovana preduzeća najbolje je opisan u dokumentaciji koju je o poslovanju Ćopića formirao NUNS-ov Istraživački centar. „Imao je beskonačan investicioni model koji je funkcionisao ovako: Kupi jedno preduzeće, stavi njegovu imovinu pod hipoteku za koju mu banka isplati novac, kojim onda kupi sledeću kompaniju. Tako je Ćopić napravio lanac privatizacija“ navodi se u tekstu i ističe da je model funkcionisao jer je Ćopić imao „veze u svim bankama“. Po tom sistemu, Ćopić je privatizovao Mitrosrem, Agrocoop, Zmaj, Agroseme Panonija, Mlinpek, Stanišić, Sokolac, Banat seme, Industriju kotrljajućih ležajeva, IPOK, Vršačke vinograde, Agrovojvodinu, Elnos Agrovojvodinu, Šećeranu u Sremskoj Mitrovici, kao i Šećeranu u Bijeljini (zbog koje je „pao“) i Agrocoop iz Banjaluke. U isto vreme, sam je osnovao ili kupio od drugih lica još dvostruko ovoliko preduzeća.

Gde su bili funkcioneri i institucije

Očekuje se da će biti direktnijih odgovora na pitanje koje su institucije i pojedinci iz vlasti omogućili da prljav kapital premreži zemlju. Naime, državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova Vladimir Božović, izjavio da će insistirati na tome da se utvrdi ko je i zašto tom narko-bosu dao srpsko državljanstvo, „ko mu je omogućio da kupuje privatna preduzeća, ko mu je od pokrajinskih funkcionera omogućio da kupuje zemljište u Vojvodini i da opljačka ‘Metals banku’, kao i ko je sa njim zimovao i letovao“.