Ko utvrđuje šta je društveni interes

 Naime, prvo je Grad zatražio reviziju pred Vrhovnim kasacionim sudom, ali kako to ne odlaže izvršenje, u proceduru se uključilo i Republičko javno tužilaštvo, koje je podnelo zahtev za zaštitu zakonitosti. Taj zahtev je kasnije odbijen, jer je i podnet zato da omogući povlačenje predmeta, i poslužio je kao dobra „pokrivalica“ jer je u međuvremenu, po do sada u našem pravosuđu neviđenoj brzini, Vrhovni kasacioni sud u reviziji oborio osnov za naplatu štete – ugovor između grada i ATP Vojvodine proglašen je, kako to pravnici kažu, ništavim.

Prema stavu Vrhovnog kasacionog suda, ugovor kojim je precizirano da će ATP Vojvodina izgraditi novu međunarodnu i međugradsku autobusku stanicu a grad preusmeriti saobraćaj na novu lokaciju, štetan je za Javno gradsko saobraćajno preduzeće, koje bi tim potezom izgubilo deo prihoda koje sada ostvaruje kroz stanične usluge. Ipak, Novosađani znaju da je sadašnja autobuska stanica izgrađena pre gotovo pola veka na republičkom zemljištu kao privremeni objekat ograničenog roka do deset godina. Ona zbog toga ne samo da ne može da se proširi i odgovori na sve veće zahteve u autobuskom prometu, nego nema uslova ni za dobijanje upotrebne dozvole, bez koje radi svih ovih pedesetak godina, pa je po završetku izgradnje stanice na lokaciji ATP Vojvodine, stari objekat trebalo da postane terminal za lokalni i gradski saobraćaj. Sud je, međutim, smatrao da prilikom sklapanja ugovora ATP Vojvodina i Grad nisu vodili računa o društvenom i o interesu Javnog gradskog saobraćajnog preduzeća i odlučio potom da je ugovor ništav. Ipak, dosudio je odštetu preduzeću investitora, samo što je iznos višestruko umanjio, pa je umesto 1,3 milijarde dinara koliko je utvrdio veštak, odredio da Grad plati 390 miliona.

Zbog te odluke ATP Vojvodina je podnela ustavnu žalbu, a isto je učinio i bivši većinski vlasnik tog preduzeća i investitor Ilija Dević, koji u tom sporu ima status umešača.

– Ako je Vrhovni kasacioni sud na stanovištu da je ugovor ništav jer nije vodio računa o društvenom i o interesu JGSP, onda bi štetu zbog njegovog sklapanja trebalo da snosi strana koja je to skrivila. Jasno je da ATP Vojvodina i njen većinski vlasnik Ilija Dević nisu imali obavezu da vode računa o društvenim interesima niti o javnom preduzeću. Ustavna žalba koja je zbog ove presude podneta zasniva se, između ostalog, na jednom od važnih, Ustavom zagarantovanih prava, na principu jednakosti pred zakonom za sve oblike svojine, državne, zadružne i privatne. Međutim, presudom VKS-a najveća moguća prednost data je sada već nepostojećoj društvenoj svojini i društvenom interesu, jer je presuđeno da je važniji interes jednog javnog nego privatnog preduzeća. Čak i da se teza suda prihvati, državni, društveni ili javni interes bitan je za državne organe i ne postoji nijedan zakon niti ustavni osnov po kome je privatna svojina tome podređena – kaže Emir Jašarević, advokat Devića.

Od ukazuje i na logičnu dilemu koja se otvara ukoliko je neki ugovor ništav, a zaključio ga je državni organ – ko je u takvoj situaciji nadležan da vodi računa o zakonitosti.

– U slučaju ATP Vojvodine, gradonačelnik, Gradsko veće, javni pravobranilac i Skupština grada bili su dužni da vode računa i o zakonitosti tog posla i o javnom interesu. Ako je ugovor u čijem su sklapanju učestvovali ništav, onda je jasno i ko je odgovoran i ko bi trebalo da snosi teret nastale štete – objašnjava Jašarević.

On dodaje da VKS nije razjasnio ni ko u lokalnoj samoupravi utvrđuje šta je to društveni i javni interes.

– Interes jednog javnog preduzeća ne može se izjednačiti sa pitanjem stanice i staničnih usluga u jednom gradu. O tome su svoju reč rekli izabrani predstavnici građana, jer je Skupština grada izglasala promenu Generalnog urbanističkog plana, a svi odbornici su znali da će to omogućiti izmeštanje međunarodne i međugradske stanice na lokaciju ATP Vojvodine – ističe Jašarević i pita ko je, ako to nisu izabrani predstavnici lokalne vlasti, pozvan da utvrdi društveni ili javni interes u jednoj sredini.