Koji znakovi ukazuju da dolazi ozbiljna ekonomska kriza?

Recesija je usporavanje privredne aktivnosti u dužem periodu, obično tehnički traje dva kvartala (pola godine), ali se može proglasiti već nakon nekoliko meseci. Nezaposlenost raste, bruto domaći proizvod (BDP) opada, industrijska proizvodnja se smanjuje i manje se prodaje u prodavnicama. Ne moraju svi uslovi biti ispunjeni u isto vreme, ali oni često dolaze jedan za drugim, piše index.hr.

Mnogo teža situacija je stagflacija, u kojoj je recesija praćena visokim rastom cena u privredi, odnosno inflacijom. Problem nastaje što politike za borbu protiv visoke inflacije istovremeno pogoršavaju recesiju, uključujući nezaposlenost, a politike za ublažavanje recesije pogoršavaju problem inflacije. Bezizlazna situacija u kojoj se svet na sreću nije našao još od 70-ih godina prošlog veka.

U poslednje vreme sve više se govori da je recesija verovatna, a ima indicija da će doći do stagflacije. Postoji nekoliko makroekonomskih problema koji to sugerišu.

Istorijski rast cena, rastuća inflacija

Iako su centralne banke, Federalne rezerve SAD (FED), Evropska centralna banka (ECB) i Britanska banka Engleske (BOE), većina njih uveravale političare, ekonomiste i građane 2021. da neće biti inflacije, 2022. istorijskim nivoima, decenijama bez presedana.

U maju je američka inflacija bila 8,6 odsto u odnosu na isti mesec prošle godine. U poređenju sa aprilom, cene su porasle za 1 odsto, mnogo više od očekivanog. Ovo je najveća stopa inflacije u poslednjih 40 godina, od 1981. godine.

Ujedinjeno Kraljevstvo ima stopu inflacije od 9 odsto, takođe najveću u poslednjih 40 godina. U Nemačkoj je 7,9 odsto, najviše od ranih 1970-ih. Francuska ima najveću inflaciju od sredine 1980-ih, Italija najvišu od 1990-ih, itd.

U EU su posebno pogođene baltičke države Estonija, Litvanija i Letonija sa stopama inflacije od 16 do 20 odsto. Dvanaest zemalja članica EU imalo je u maju stopu inflacije veću od 10 odsto, uključujući Hrvatsku.
U Kanadi 6,8 odsto, u Meksiku 7,65 odsto, u Brazilu 11,73 odsto, u Čileu 11,5 odsto, u Argentini 58 odsto, inflacija je problem Severne i Južne Amerike. Izuzetno visoka inflacija Argentine može se zanemariti jer to nije toliko inflacija kao deo globalnog trenda, već inflacija zbog posebno loše ekonomske politike sa kojom se zemlja „borila“ decenijama.

A ostatak sveta ima problem sa rastom cena: Indija (7 odsto), Australija (7 odsto), Južna Koreja (5,4 odsto), Južna Afrika (5,9 odsto), Egipat (13,5 odsto), Rusija (17 odsto) itd. Iz meseca u mesec visoka inflacija se širi svetom.

To je uglavnom vođeno rastom cena energije (nafta, gas i struja) i hrane. Iako mnogi smatraju da je za rast cena kriv rat u Ukrajini, činjenica je da su cene počele da rastu mnogo pre njegovog odsustva. Rat u Ukrajini je samo dolio ulje na vatru.

Usporavanje svetske ekonomije

Međunarodni monetarni fond (MMF) je u junu 2021. procenio da će svetski BDP u 2022. porasti za 4,9 odsto. Već u januaru 2022. revidiran je za 0,5 procentnih poena niže, na 4,4 odsto. Najnovija procena od početka juna je da će rast svetskog BDP-a 2022. godine biti samo 2,9 odsto.

Procena rasta BDP-a opada u skladu sa rastom stope inflacije, a u poslednjem izveštaju MMF-a pominje se i opasnost od stagflacije.

„Rat u Ukrajini, blokada u Kini, poremećaji u svetskoj trgovini i rizik od stagflacije usporavaju rast. Mnoge zemlje će teško izbeći recesiju“, rekao je predsednik Svetske banke Dejvid Malpas.

Šta je stagflacija?

Stagflacija je situacija u kojoj je privreda u isto vreme u recesiji, što znači da raste nezaposlenost i pada BDP, a postoji visoka inflacija, odnosno rastu cene. To je problem jer inače politike koje se koriste za borbu protiv recesije i nezaposlenosti istovremeno povećavaju stopu inflacije, odnosno rast cena, a politike koje se koriste za borbu protiv inflacije povećavaju nezaposlenost i smanjuju rast BDP-a.

Trenutna situacija u svetu veoma podseća na 70-te, kada se poslednji put pojavio problem stagflacije. Cijene sirovina rastu, posebno energenata (nafta, gas i struja), a tome je prethodio dug period ekspanzivne monetarne politike, popularno nazvane „štampanje novca“.

Uteha može biti da su neke stvari u privredi bolje nego 70-ih godina. Finansijski sistem je mnogo otporniji, svet je manje zavisan od nafte nego pre 50 godina (što ne znači da nafta danas nije izuzetno važna), u Evropi postoji zajednička valuta, što znači da se zemlje neće takmičiti u devalvacija nacionalnih valuta.

Centralne banke danas takođe imaju više alata za borbu protiv stagflacije, ali to je pitanje volje. Iako su na papiru danas nezavisniji u svom radu nego 1970-ih, spora reakcija na inflaciju je upitna.
Rastuće kamatne stope centralne banke, to nužno usporava ekonomiju

Iako je inflacija primećena sredinom prošle godine, do novembra je bila negirana. Prvo se govorilo da neće biti velikog porasta inflacije, što se pokazalo pogrešnim, pa se tvrdilo da je inflacija samo prolazna, a to se pokazalo pogrešno, pa je postala „uglavnom prolazna“, ali to je bilo takođe pogrešno.

Evropska centralna banka (ECB) prepoznala je postojanje visoke inflacije najkasnije od svih velikih centralnih banaka i daleko zaostaje u borbi protiv nje. Američki Fed je ove godine nekoliko puta podizao referentne kamatne stope, kao i britanski BOE.

ECB je tek u julu ove godine najavila rast, prvi put u 11 godina, za samo 25 baznih poena (0,25 odsto). Američki Fed je ove godine već dva puta podizao referentnu kamatnu stopu, na sadašnjih 1,75 odsto, a do kraja godine bi mogla da bude i viša od 3 odsto.

Centralne banke podižu referentne kamatne stope kako bi se borile protiv inflacije. Nakon podizanja kamatnih stopa centralnih banaka, rastu i kamate kod banaka i drugih finansijskih institucija za građane i kompanije, zaduživanje postaje skuplje i na kraju manje trošeno.

Zbog skupljeg zaduživanja, kompanije manje ulažu, a građani manje troše na dugoročna dobra poput automobila i nekretnina. Ukupna privredna aktivnost je u opadanju, što smanjuje rast BDP-a i povećava nezaposlenost, ali smanjuje inflaciju.

Poenta je da kompanije i građani troše manje, što smanjuje cene. Za borbu protiv inflacije stvara se „veštačka“ recesija. Rast nezaposlenosti je prihvatljiva žrtva za obuzdavanje rasta cena.

Šta ako država počne da deli novac?

Ono što se pokušava izbeći je stvaranje uslova stagflacije, istovremeno usporavanje privrede (rast nezaposlenosti) i veliki rast cena. Podizanje referentnih kamatnih stopa je način na koji centralne banke postižu ovaj cilj.

Ali ako u isto vreme država, odnosno fiskalna politika, počne da deli „helikopterski novac” na razne subvencije za troškove inflacije građanima i preduzećima, onda su fiskalna i monetarna ekonomija u koliziji. Prvi održava inflaciju u budućnosti kroz deljenje novca za „pokriće troškova inflacije“, a drugi pokušava da je smanji.

Upravo tako dolazi do situacije stagflacije, da privreda pada zbog rasta kamata, a istovremeno cene i dalje rastu jer su građani nastavili da troše po starom jer je država praktično subvencionisala inflaciju.
Države se sve više zadužuju, javni dug je veoma visok

Prinosi na državne obveznice rastu od početka godine. To znači da države plaćaju sve veću cenu duga. Do kraja godine, prinosi na obveznice u većini zemalja Severne Amerike i EU bili su blizu nule, ali su se neke već penjale na iznad 3 procenta.

Za dve pandemijske godine javni dug države je značajno porastao. Nemačka, poslovično fiskalno konzervativna, imala je dug manji od 60 odsto BDP-a 2019. godine, a 2021. je narastao na skoro 70 odsto. Deo rasta je vezan za pad BDP-a, ali je i dug rastao u apsolutnom iznosu.

Dug SAD je takođe porastao na istorijski nivo, iako se deo tog duga odnosi na dugove raznih državnih institucija i grana vlasti međusobno, pa je realno manji od proklamovanih 120 odsto.
Rast javnog duga – jedan od izvora inflacije

Nekada nisko zadužena Kina popela se na skoro 70 odsto javnog duga u odnosu na BDP, dok je još 2010. iznosio samo 34 odsto BDP-a. Ukupan dug Kine, koji pored javnog duga uključuje i dug kompanija i stanovništva, dostigao je isti nivo kao dug SAD i evrozone, mereno njenim učešćem u BDP-u.

Globalni rast javnog duga je jedan od izvora trenutne visoke inflacije, ali dobra vest je da visoki nivoi javnog duga ozbiljno ograničavaju sposobnost zemalja da nastave sa ekspanzivnim fiskalnim stimulansima, odnosno dele novca sa kompanijama i građanima, što neki sugerišu da ublažava inflaciju . ., a zapravo bi ga samo produžio i povećao.