Kolateralna šteta novog hladnog rata

političku poziciju, koristeći argument da je glavni snabdevač naftom i gasom velikog dela Evrope. Taj monopol manifestovao se i kroz drastično povećanje cena nafte i gasa za države poput Ukrajine ili Gruzije, čiji režimi nisu bili po volji zvaničnoj Moskvi. Na krilima jedne druge krize, izazvane proglašenjem nezavisnosti Kosova, sklopljen je naftno-gasni sporazum između Vlade Rusije i Vlade Srbije. Ali, zašto se te dve krize dovode u vezu? Odgovor na to pitanje jednostavan je ako se zna da projekat Nabuko, koji treba da obezbedi priliv nafte i gasa u Evropu mimo Rusije, kao jednu od svojih ključnih tranzitnih tačaka ima upravo Gruziju, posebno crnomorsku luku Poti. Vojna intervencija Rusije u Gruziji, a posebno snažno vojno prisustvo u luci Poti, koja je daleko i od Abhazije i od Južne Osetije, i u kojoj je uništena celokupna infrastruktura, dala je povoda mnogim zapadnim analitičarima za procenu da cela intervencija uopšte nema veze sa rusko-gruzijskim odnosima, već predstavlja pokušaj da se oružanim putem spreči realizacija projekta Nabuko. Dizanje u vazduh transportnog voza u Gruziji, koji je prevozio velike količine nafte, samo je dodatno podgrejao spekulacije da kriza oko Gruzije baš i nema previše veze sa separatizmom, već uvod u još jedan „naftni“ rat.

„Odbrana“ naftovoda Nabuko

Analize kojima se kriza marginalizuje, i svodi na buru u čaši vode, bazira se na nespornoj činjenici da je Gruzija kao mala država slab povod za širi sukob Zapada i Rusije. Ipak, dolazak čak 18 američkih ratnih brodova u Crno more, od kojih je jedan u poslednjem trenutku promenio rutu iz luke Poti u luku Batumi, pokazuje da je reč o odbrani energetske nezavisnosti Evrope i projekta Nabuko u koji su uložene milijarde dolara. Prema rečima ministra inostranih poslova Francuske Bernara Kušnera, prava sreća će biti ukoliko „novi hladni rat, ostane hladan“.

U tom kontekstu, gasovod Južni tok, inače glavna konkurencija projektu Nabuko, postaje neizvestan posao. To je bio čak i u trenutku potpisivanja gasnog aranžmana, kada su zemlje poput Ukrajine ili Rumunije, odbijale da daju pristup svojim ekskluzivnim zonama na Crnom moru. Sada, kada su u Crnom moru sučeljeni ratni brodovi Rusije i SAD, uz otvorene najave snažnog sukoba, i novog hladnog ili manje hladnog rata na liniji SAD-Rusija, sve je izvesnije da će Južni tok postati kolateralna šteta ovog sukoba. U svetlu tih činjenica, celokupni naftno-gasni aranžman zahvaljujući kome bi Srbija trebalo da prepusti NIS, kao i domaća nalazišta nafte Gaspromnjeftu, doveden je u pitanje.
Prema oceni ministra energetike Petra Škundrića, gasni aranžman sa Rusijom „najznačajniji je energetski projekat u narednih pedeset godina u Srbiji“. Ta izjava stigla je u trenutku kada je Dženeral motors predstavio masovnu proizvodnju modela „ševrolet volt“, koji se pokreće isključivo na struju. Proizvođači hibridnih vozila, koja već sada drastično smanjuju potrošnju nafte, poput Honde ili Tojote, jedino u Srbiji nemaju nikakve olakšice i stimulacije prilikom uvoza, što dodatno podgreva sumnju da državni aparat otvoreno radi u korist što veće potrošnje uvozne nafte, umesto da aktivno radi na smanjenju energetske zavisnosti Srbije. Jer, kako inače objasniti sistematsku opstrukciju domaće industrije biogoriva i sabotiranje etanolskog projekta u Zrenjaninu, kao i biodizel rafinerije u Šidu, koja sada umesto biodizela proizvodi jestivo ulje. Srbija je jedna od velikih država u kojoj ne postoje nikakve stimulacije za podizanje energetske efikasnosti, a čak i obaveze preuzete ratifikovanim sporazumima sa EU o obaveznom učešću biogoriva u potrošnji fosilnih goriva, u Srbiji ostaju mrtvo slovo na papiru. Da li je reč o slučajnosti, ili možda o guranju Srbije u energetsku zavisnost od Rusije, pokazaće vreme, ali indikativno je da se projekat Južni tok više gotovo i ne pominje, i da se sada govori isključivo o prodaji NIS-a.