Koliko građani plaćaju Vučićevo upravljanje krizom?

U jednom trenutku je cena gasa za april dostigla skoro 4.000 dolara za 1.000 kubika, dok je cena sirove nafte otišla preko 120 dolara za barel, najviše u poslednjih desetak godina.

Međutim, ubrzo se videlo da će gas nastaviti da teče i da Evropljani ne žele da se odreknu četrdesetak odsto gasa, niti četvrtine nafte potrebnih za sopstvenu potrošnju. Od gasa, koji nesmetano teče ka Evropi, Rusija ubira stotine miliona dolara dnevno.

Samim tim i cene su počele da se smiruju, pa je cena sirove nafte sišla na oko 100 dolara za barel, dok se cena gasa smirila na oko 1.200 dolara za 1.000 kubika – iako su članice Organizacije zemalja izvoznica nafte odbili nagovore Džoa Bajdena i Borisa Džonsona da u ovoj situaciji podignu proizvodnju, čime bi, zbog povećane ponude, i cene dodatno krenule naniže.

Srbija odnedavno obračunava (zamrznute) cene goriva na nedeljnom nivou, petkom, pa je tako u četvrtak, pre zvaničnika i nadležnih, predsednik Vučić saopštio radosne vesti da će benzin biti jeftiniji za 24 pare, a dizel za 42 pare.

A šta je sa hranom?

Deluje da je u prvom trenutku ceo svet bio fokusiran na stanje sa energentima – što i dalje ostaje važno pitanje. Ipak, sve se više pomalja kao opasnost izuzetan rast cene i moguće nestašice hrane.

I pre rata u Ukrajini, SAD i Evropa su beležili inflaciju kakva nije viđena decenijama – 7,9 odsto u SAD, 6,2 odsto u EU, i to pre martovskog skoka cena energenata. U Srbiji, pak, inflacija se bliži dvocifrenoj vrednosti – u februaru je iznosila čak 8,8 odsto u odnosu na isti mesec prošle godine.

Veliki deo skoka inflacije u Srbiji odlazi na izuzetan rast cena hrane. Prema zvaničnim podacima Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija, cene deset osnovnih prehrambenih proizvoda su od januara prošle do februara ove godine porasle za 24 odsto. A sva je prilika da će hrana – na svetskom nivou – nastaviti da poskupljuje.

Jer, Ukrajina i Rusija drže više od četvrtine svetske proizvodnje pšenice, a pojedine zemlje, poput Egipta, uvoze gotovo celokupnu potrošnju pšenice upravo iz Rusije i Ukrajine – naročito će biti pogođene zemlje Bliskog istoka i Afrike.

Rat je pao u najgore vreme po pšenicu, jer sada treba posejati, ili tretirati agrotehničkim merama, ukoliko je posejana ozima pšenica, na jesen. Ovo u ratnim uslovima nije izvodljivo, a ne treba trošiti mnogo reči o logističkom hororu transporta bilo kakve robe iz ratom zahvaćene zemlje.

Sa druge strane, sankcije protiv Rusije i izbacivanje iz međunarodnog bankarskog sistema učinile su da Rusija do kraja 2022. zabrani izvoz više od 200 proizvoda, među kojima su i poljoprivredni.

Uklanjanje 25-30 odsto godišnje proizvodnje pšenice sa tržišta imaće teške posledice po svetsko tržište hrane, jer bi ovu količinu trebalo nadomestiti ili većom proizvodnjom na drugim mestima, što nije izvodljivo u kratkom roku, ili zamenom pšenice drugim proizvodima – ne pomaže ni to što su Ukrajina i Rusija ujedno i veliki izvoznici kukuruza.

Vučićeve mere iz rukava

Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj izašla je sa procenom da će rezultat rata u Ukrajini biti niži globalni privredni rast za jedan odsto, a da će inflacija – ionako rekordna – dalje porasti za 2,5 procentna poena na svetskom nivou.

Sa druge strane, Rusija i Belorusija (koja je takođe pod sankcijama, i to godinama) su veliki proizvođači različitih vrsta mineralnih đubriva – Rusija je prvi svetski izvoznik, Belorusija šesti, gledano po ukupnoj vrednosti izvoza.

Nestanak dobrog dela đubriva sa svetskog tržišta pogađa praktično ceo svet – cene preostalih količina na tržištu će porasti, moguće je da će doći i do nestašica, a posledično će porasti i cene svih poljoprivrednih proizvoda koje koriste đubrivo: od kafe u Brazilu, ulja, šećera, pa do mesa i mlečnih proizvoda, jer je đubrivo potrebno i za industrijsko bilje koje se koristi za prehranu stoke.

Dodatno će cene hrane pogurati i posledično „zaključavanje“ zemalja za izvoz žitarica, što su preduzele neke velike izvoznice, poput Mađarske, ali i Srbije. Međutim, ovde se može postaviti pitanje promišljenosti ovakvih mera, koje, deluje, mahom donosi lično predsednik, iako mu to nije posao, i to bez dubljeg promišljanja.

Jer, predsednik Vučić je u jednom od brojnih obraćanja, intervjua i gostovanja po televizijama iznebuha saopštio – zabranjujemo izvoz pšenice, brašna, ulja i kukuruza. Načelno, ovo je urađeno zato da rezerve, kojih ima, ne bi bile rasprodate u inostranstvo, jer je potražnja ogromna, a sa njom i cene.

Međutim, postavilo se pitanje ko će proizvođačima nadomestiti izgubljenu dobit? Da ova mera nije bila promišljena pokazuje i činjenica da je nekoliko dana kasnije Vučić korigovao najavu, rekavši da će biti dozvoljen „kontrolisan“ izvoz u Albaniju i druge zemlje regiona.

Slično je bilo i sa neshvatljivom zabranom točenja goriva u kanistere, da bi predsedniku nakon nekoliko dana došlo do pameti da poljoprivredni proizvođači ne mogu dovoziti mehanizaciju na desetinama kilometra daleke benzinske pumpe, pa je i ta zabrana korigovana.

Šta posle izbora?

No, šta će dalje biti? Već nekoliko meseci na snazi je odluka Vlade Srbije po kojoj se zamrzavaju cene određenih prehrambenih namirnica. Takođe, za stanovništvo je faktički već decenijama cena struje ispod nivoa potrebnih Elektroprivredi Srbije da normalno funkcioniše.

Ovakva „socijalna politika“ nametnuta EPS-u dovede na kraju do kolapsa preduzeća, kakvo je nastupilo u decembru prošle godine, opet u najgore vreme – kada su cene struje na tržištu beležile nezapamćene visine.

Država je odlučila da zamrzne i cene struje za privrednike, privremeno im produžavajući ugovore po staroj ceni, a početkom marta je zamrzla i cene gasa, kako privreda ne bi osetila izuzetan skok tržišnih cena.

Međutim, sve ovo mora neko da plati, a taj neko su građani. Država se rastegla do maksimuma da slučajno pre izbora građani i privreda ne osete pravo stanje stvari.

Ona plaća razliku između stvarnosti i „tržišta“ Srbije, što će se dalje očitovati u pojačanom zaduživanju i ukupnom rastu javnog duga, dok, sa druge strane, sopstvenim akcijama pojačava inflatorne pritiske deleći po 20.000 dinara penzionerima i po 100 evra mladima, uz najavu da će biti još 100 posle izbora, ako rezultati na njima budu odgovarajući.

Ovo, u konačnici, znači da će se iz novca građana i privrede, koji pune budžet, izdvajati veći deo za otplatu javnog duga – sredstva koja su mogla biti upotrebljena za nešto drugo. No, kao i većini političara, i ovoj vlasti je bitno ovde i sada, a ne šta državu čeka za pet ili deset godina. Te dugove će plaćati neko drugi.