Koliko je Srbija osetljiva na rast cena hrane, i kako je to povezano sa klimatskim promenama?

Republički zavod za statistiku je 12. septembra objavio mesečne indekse potrošačkih cena. Kako javlja RZS, u proseku, cena hrane u avgustu 2022. porasla je za čak 20,9 odsto u odnosu na isti period prošle godine, a posebno su poskupele i osnovne namirnice: hleb i žitarice (24,1 odsto), meso (23,7) i mleko i mlečni proizvodi (23,5).

Nismo, naravno, usamljeni. Aktuelne cene hrane su globalni problem. One rastu ubrzano od početka pandemije, a vrtoglavo od invazije Rusije na Ukrajinu. U nerazmrsivoj mreži uzroka i posledica, i energetska kriza, pre svega preko rasta cene proizvodnje đubriva, uslovljava krizu u prehrambenoj industriji.

Ali problemi sa hranom nisu samo akutni, i oni neće obavezno nestati kada ova kriza prođe. Ona, uostalom, može služiti i kao studija slučaja: jedan drastičan, tragičan primer materijalnih posledica koje ne izazivaju samo ratovi i ekonomska previranja – već i klimatske promene, piše portal Klima101.rs.

Ovogodišnja suša u Evropi imaće, po svemu sudeći, dalekosežne posledice na proizvodnju hrane. Istraživanja pokazuju da će, usled klimatskih promena, takvih ekstremnih prilika biti sve više, što može dugoročno i temeljno destabilizovati industrije kao što je poljoprivreda, a sa njom, naposletku, i one naše, svakodnevne radnje kao što je odlazak u prodavnicu.

Međutim, dok je rast cena hrane globalni problem, njene posledice ne osećaju sve zemlje jednako. U Srbiji, aktuelni rast cena otkriva lokalne – i materijalne – ranjivosti, koje kao pojedinci možda osećamo na dnevnoj bazi, ali koje na nivou društva nije tako lako izmeriti. U vremenu koje dolazi, u kojem klimatske promene mogu doneti mnoge nesigurnosti, važno pitanje postaje: koliko smo zapravo osetljivi?

Ovo je, još jednom, priča o siromaštvu.

Engelov zakon

Ekonomisti ga zovu Engelov zakon, po statističaru Ernstu Engelu (1821-1896). On otprilike glasi ovako:

“Kako rastu prihodi domaćinstva, udeo potrošnje na hranu se smanjuje, a raste udeo obrazovanja, zdravlja i rekreacije.”

Drugim rečima, što ste bogatiji, vi ćete možda trošiti više novca na hranu u apsolutnim brojkama (u restoranu, ili na organsko povrće, ili nešto egzotično), ali će se udeo hrane u vašoj ukupnoj potrošnji smanjiti. Naravno, brojke se razlikuju od jednog domaćinstva do drugog – sigurno da postoje i izuzeci – ali na makro nivou, pravilnosti su dovoljno prisutne da se udeo hrane u potrošnji uzima kao jedan od pokazatelja materijalnog bogatstva stanovništva.

Po podacima koje nudi američko Ministarstvo poljoprivrede, u SAD hrana u proseku zauzima oko 6 odsto mesečne potrošnje domaćinstva, u Velikoj Britaniji 8, a u Nemačkoj 11 odsto. Na drugom kraju spektra nalaze se zemlje kao što su Nigerija, Kenija i Kazahstan gde se hrana čini oko 50 odsto ukupnih rashoda.

Srbija se u ovim globalnim brojkama nalazi negde na sredini – po inostranim merenjima, doduše starim nekoliko godina, u Srbiji hrana čini 24 odsto troškova. Ali RZS tu nudi daleko ažurnije podatke: aktuelna istraživanja, objavljena u aprilu 2022. godine, kažu da u Srbiji na hranu i bezalkoholna pića mesečno u proseku odlazi više od trećine potrošenog novca – 34,3 odsto.

Podaci koje nudi RZS otkrivaju materijalne razlike na svakom koraku: u Beogradu hrana čini 32 odsto troškova, a u ostatku Srbije oko 35 odsto; u gradovima je prosečni udeo 33 a u selima 35.

Drugim rečima, u Srbiji se rast cena hrane oseća daleko jače nego npr. u Nemačkoj, jer nam hrana u proseku “jede” veći deo novčanika, ali i unutar Srbije, ta osetljivost je jača u unutrašnjosti nego u Beogradu, jača u selima nego u gradovima – jača, drugim rečima, što ste siromašniji.

Dostupnost hrane

Međutim, apsolutni proseci mogu nam ponuditi samo deo neophodne slike. Oni ne govore o materijalnim razlikama među stanovništvom Srbije, osim kada su one geografske, niti o broju prehrambeno najugroženijih. U te svrhe, Svetska banka nudi skup mera koje ishranu povezuju sa ekonomskim stanjem.

Jedna od njih je dostupnost zdrave ishrane. Pitanje na koje istraživači pokušavaju da odgovore je: koliki je procenat ljudi u nekoj zemlji koji ne može da priušti zdravu ishranu (da ne bude zabune – u pitanju je minimum različitih nutrijenata, po lokalnoj ceni, a ne nekakav luksuz). U ovim istraživanjima, računa se da je taj izdatak prevelik ako bi oduzeo više od 52 odsto budžeta domaćinstva.

Po podacima Svetske banke za 2020. godinu, u Srbiji bi čak 16 odsto stanovništva moralo da izdvoji više od 52 odsto svog mesečnog budžeta kako bi se zdravo hranilo. Drugim rečima, svaki šesti stanovnik ne može da priušti zdrave obroke.

Mere kao što je ova pokušavaju da mapiraju izrazito kompleksne, neuhvatljive fenomene, na koje utiču mnoge ekonomske i kulturne razlike; mada ovi parametri možda mogu zvučati proizvoljno, oni svejedno otkrivaju dubinske razlike kada se iskoriste uporedno.

Kada govorimo o dostupnosti zdrave hrane, od zemalja u okruženju, Srbija se kotira nešto bolje od Albanije (gde 20 odsto stanovništva ne može da priušti zdrav obrok) i Severne Makedonije (18 odsto), ali je daleko od brojki zemalja kao što su Hrvatska (4 odsto) ili Mađarska (2). U mnogim bogatijim evropskim zemljama ova brojka je statistički beznačajna – efektivno nula. Na taj način siromašnog, osetljivog stanovništva u npr. Nemačkoj gotovo da nema.

Neophodno je, drugim rečima, da budemo lokalno informisani kako bismo mogli da smestimo Srbiju u te globalne okvire: šta kriza tačno znači za ovo društvo, kakve će se posledice ovde manifestovati, šta ovde treba i može da se uradi. Šta možemo da očekujemo u budućnosti, kada ova ili neka druga suša, ili neka treća nepredviđena posledica klimatskih promena proizvedu nov porast cena hrane?

A za sve nas koji u prodavnici, sa korpom u ruci, pažljivo pratimo varljive brojke ispod osnovnih namirnica, za nas je to prvi korak – da razumemo materijalne uzroke naše kolektivne anksioznosti.