Koliko koštaju pokloni

Ali ono što izaziva strepnju, pre svega stručne javnosti, jeste činjenica da se ne zna kakve obaveze Srbija preuzima najavljenom, ili već ugovorenom, vojnotehničkom saradnjom, kojom je, između ostalog predviđeno da „na poklon“ dobijemo petnaestak rashodovanih ruskih „migova 29“. Sudeći prema pisanju režimske tablodine štampe, ali i oficijelnim izjavama srpskih zvaničnika, i od Belorusije treba očekivati poklone u vidu protivazdušnih sistema odbrane, tenkova… Ako se apstrahuju propagandni efekti ovakvih informacija, pitanje koje se ne može izbeći glasi: koliko će ekonomski devastiranu Srbiju da košta nabavka vojnih aviona, potivazdušnih sistema, te drugog naoružanja i opreme. Doduše, u stručnoj javnosti prevladava stav da su ovakvi aranžamni potrebni, ali je veliko pitanje da li to treba raditi na ovakav način, odnosno uzimanjem naoružanja sa ruskih i beloruskih vojnih stokova, koje treba remontovati. Da ne govorimo o preuzimanju obaveza prema „darodavcima“ o kojima Skupština Srbije, kao ni domaća javnost, ne znaju gotovo ništa.

Po povratka iz Belorusije pemijer Vučić je izjavio da se najozbiljnije radi na uspostavljanju vojnotehničke saradnje srpske i beloruske namenske industrije, kojom će biti predviđena i zajednička proizvodnja u oblasti pešadijskog naoružanja, te borbenih vozila. Vučić je s tim u vezi istakao da bi Belorusi pravili optičke sprave u čemu su, kako je rekao, dobri. Ovde treba podsetiti da je u vojnoj industriji zemalja članica Varšavskog pakta postojala jasno definidsana podela poslova. Tako je, recimo, Rusija bila neprikosnovena u proizvodnji nekonvencionalnog naoružanja, dok je Bugarima bila data licenca za proizvodnju pešadijskog naoružanja po sistem „Kalašnjikov“, koje se proizvodilo u fabrici Arsenal“, sada jednoj od najvećih kompanija te vrste u Evropi. Belorusija je u toj podeli poslova bila zadužena za proizvodnju optičkih i optoelektronskih sredstava i uređaja, te specijalnih stakala za borbena vojna vozila. Beloruska fabrika Belomon je proizvodima te vrste snabdevala vojnu industriju kompletnog Istočnog bloka. Ta fabrika postoji i danas, i to znatno savremenija no što je bila u vreme postojanja SSSR-a.

U tom kontekstu posmatrano, najavama srpskog premijera nema se šta zameriti. Nevolja je, međutim, što model međudržavne zajedničke proizvodnje u vojnoj industriji, koju je Vučić najavio sa Rusima (za kupce u Indiji), nije do sada viđen nigde u svetu, jer sve države i te kako čuvaju svoja tržišta vojnog naružanja, koja su uglavnom pod kontrolom velikih sila (najčešće SAD), a vojne puške, automati, mitraleljzi, borna kola, avioni… tretiraju se i kao „politička roba“. Zastava je, napomenimo, pe više decenija i bukvalno ukrala sistem „Kalašnjikov“, pošto Rusi, ni po koju cenu, nisu hteli da nam prodaju licencu. Otuda se i sada, čini se sasvim opravdano, otvara pitanje cene, odnosno uslova koje bi Srbija trebalo da ispuni zarad realizacije poslovnih aranžmana te vrste sa Rusima i Belorusima. Ovo tim pre, ako se zna da je Zastava, krajem 90-tih prošloga veka, pokušala da uspostavi poslovnu saradnju sa Belorusima, od kojih je želela da kupi određeni kontingent optičkih sprava za svoje snajperske puške („crnu strelu“, na primer) i automatsko oružje, ali je od toga, zbog postavljenih uslova (čitaj cena), odustala i vratila se svom decenijskom partneru – firmi ZRAK iz Bosne I Hercegovine.

S druge strane, činjenica je da su kompanije iz različitih država angažovane na zajedničkoj izradi oružja ali je ta sradnja zasnovana na tzv. civilnim programima, odnosno proizvodnji lovačko-sportskog i oružja za ličnu odbranu (pištolji i revolver). Najviše zajedničkih kompanija u toj oblasti postoji na najvećem oružarskom tržištu na svetu, onom američkom. Pored Berete, Gloka, Zbrojovke i drugih poznatih evrpskih proizvođača oružja, dve zajedničke kompanije sa američkim partnerima ima i ruski Kalašnjikov. Direktno prisustvo na američkom tržištu lovačko-sportskog i oružja za ličnu odbranu garantuje znatno bolji plasman i veći profit od onog koji se ostvaruje izvozom.

Kriza sprečila formiranje Zastave USA

Zastava oružje je 2006. godine, na inicijativu tadašnjeg direktora te fabrike Dragoljuba Grujovića, nastojala da u SAD, sa nekim od tamošnjih poslovnih partnera, formira firmu za sklapanje i plasman lovačko-sporstkog i oružja za ličnu odbranu, koja bi poslovala pod imenom Zastava USA. Za osnivanje te firme bilo je zainteresovano čak devet američkih oružarsko-distributerskih kompanija, od kojih su tri, 2006. godine, prisustvovale prezentaciji te ideje u Kragujevcu. Realizaciju tog poslovnog aeanžmana osujetila je finansijska ekonomska kriza (2008. godine) koja je uzdrmala i tržište SAD. U stručnoj javosti smatraju da bi Zastava trebalo da oživi taj poslovni projekat, tim pre što se karabini i malokalibarke, proizvedeni i Kragujevcu, dobro kotiraju na američkom tržištu.

Testiranje novog naoružanja’]

Stručnjaci Zastave oružja razvijaju proizvodnju modularne, odnosno vojne puške sa izmenjivim cevima koja koristi dva metka: 6,5x39mm i 7,62×39 mm. Kuriozitet je da se ni jedna fabrika u svetu ne bavi osvajanjem proizvodnje takve puške. Osim toga, već nekoliko meseci unazad, u Zastavinim pogonima se testira top 30X173 mm koji treba da bude ugrađen na pešadijsko borbeno vozilo BVP M80. Kragujevačka fabrika oružja, koja je čitav vek, preciznije od 1853. godine do početka 50-tih prošloga veka, bila čuvena po proizvodnji artiljeijskih oruđa, ponovo osvaja proizvodnju topova.Istovremeno se ispituje prototip mitraljeza „Browwning“.