Prvo otplata investicije pa tek onda 185 miliona evra u državnu kasu: Koliko novca bi Rio Tinto zaista uplaćivao u budžet Srbije?

Iako konkretne i precizne studije još nema, kompanija  „Ergo Strategy Group“ je kao nezavisni konslutant je u septembru 2023. godine za Rio Tinto uradila studiju sa procenama direktnih i indirektnih ekonomskih efekata rudnika litijuma kod Loznice.

Tamo se navodi da bi, kao što smo više puta čuli što od predstavnika Rio Tinta, što od predstavnika države, doprinos bruto domaćem proizvodu (BDP) Srbije bio oko 695 miliona evra godišnje.

S obzirom da je 2022. godine BDP Srbije iznosio oko 60 milijardi evra, to znači da dodata vrednost Projekta „Jadar“ može da iznosi i preko jedan odsto tadašnjeg BDP-a naše zemlje.

Ako uzmemo u obzir da domaće vlasti planiraju BDP od 100 milijardi evra 2027. godine, doprinos Projekta Jadar tadašnjem BDP-u bio bi 0,7 odsto.

Osim direktnog doprinosa projekta „Jadar“ BDP-u Srbije, tu su i indirektni doprinosi ekonomiji, pa sve ukupno se procenjuje da će kopanje i prerađivanje ruda litijuma i borata činiti 1,9 milijardi evra ili nešto više od tri odsto današnjeg BDP-a Srbije.

Ono što sve zanima je i koliko će budžet Srbije i Loznice videti koristi od otvaranja rudnike, ukoliko do njega dođe. U javnosti je bilo polemike oko ovoga, ali u studiji i na to pitanje postoji odgovor.

Naime, period eksploatacije podeljen je u dva dela po pitanju uplata u budžet. U prvom delu, nakon što proizvodnja dođe do punog potencijala, a pre nego što vlasnici, odnosno Rio Tinto ne povrati svoju investiciju koja se procenjuje na 2,5 milijarde evra, uplate projekta Jadar u budžete biće ukupno, prema studiji, oko 48 miliona evra godišnje.

Republičkom budžetu bi pripao milion evra na ime poreza na dohodak, kao i 23 miliona za rudnu rentu. U opštinsku kasu bi se slivalo godišnje 2,5 miliona evra poreza na dohodak, zatim šest miliona na ime poreza na imovinu i rudna renta u iznosu od 15,5 miliona evra.

Međutim, nakon „isteka perioda podsticaja za ulaganja“, kako se navodi u studiji, prihodi budžeta bili bi značajno veći i iznosili bi 184,5 miliona evra godišnje.

Poreske obaveze prema opštini se ne bi značajno promenile, porasle bi za svega pola miliona evra, jer bi se rudna renta podigla na 16 miliona. S druge strane država bi počela da prihoduje značajno više i to za 136 miliona evra na godišnjem nivou.

Na ime rudne rente država bi dobijala 24 miliona evra godišnje, kao i jedan milion evra na ime poreza na dohodak. Pored toga, sada se pojavljuje i porez na dobit koji bi iznosio 85 miliona evra, dok bi porez na dividendu doneo u budžet još 50 miliona evra.

Ove informacije daju nam i ideju koliki profit Rio Tinto planira da pravi na jadarskom litijumu. Ako uzmemo u obzir da je stopa poreza na dobit 15 odsto i ako je plan da se za ovaj porez uplati 85 miliona evra, proizilazi da je planirana dobit Rio Tinta godišnje oko 567 miiona evra, pri pretpostavljenoj ceni litijum karbonata od 15.600 evra po toni, mada litijum nije jedini planirani proizvod ovog rudnika.

Takođe, s obzirom da je porez na dividendu u Srbiji 15 odsto, može se izračunati da je plan da se akcionarima isplati godišnje više od 333 miliona evra na ime dividende.

Naravno, ovo je sve nakon što prođe period podsticaja, kako se navodi u studiji. Iz studije se vidi da nema plaćanja ni poreza na dobit ni na dividendu sve dok se povrati investicija.

„Predviđa se da će ove dve dodatne poreske obaveze uvećati ukupna plaćanja državi za četiri puta“, naglašeno je u proceni.

Otvorena su pitanja koliko bi iznosili ti podsticaji koji se pominju u studiji i koliko će trebati vremena da Rio Tinto povrati investiciju.

Iz kompanije Rio Tinto za Danas kažu da bi oni, kao i bilo koja druga kompanija, mogli da ostvare pravo samo na one poreske podsticaje koji su predviđeni regulativom Republike Srbije, ali da o tome do sada nije bilo reči.

„Nismo vodili razgovore o poreskim podsticajima sa predstavnicima državnih institucija. Projekat nije dobio nikakve novčane subvencije“, naveli su oni.

Iz kompanije podsećaju da je realizacija projekta još daleko.

„Pre nego što izgradnja projekta eventualno počne pred nama je i dalje niz koraka koji uključuju nastavak razvoja u pravnom smislu, ažuriranje studija o proceni uticaja na životnu sredinu, javni uvid i ishodovanje neophodnih dozvola i odobrenja. U takvim okolnostima, do sada nismo detaljno razmatrali mogućnost ostvarivanja prava na poreske podsticaje“, tvrde iz Rio Tinta.

Oni napominju i da kompanija Rio Tinto mora da primenjuje regulativu „Pillar 2“ Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD).

„Glavni cilj toga je da obezbedi da velike multinacionalne kompanije u svim zemljama u kojima posluju plate porez na dobit po efektivnoj stopi od najmanje 15 odsto“, pojašnjavaju.

Iz kompanije otkrivaju i vremenski okvir do postizanja punog kapaciteta.

„Rio Tinto procenjuje da će, nakon što bi bile ishodovane sve dozvole i odobrenja, period izgradnje trajao 48 meseci uz dodatnih 36 meseci pre nego što projekat počne da radi punim kapacitetom“, navode oni.

Oni, takođe, prema aktuelnim procenama, smatraju da bi od početka izgradnje bilo potrebno oko 15 godina do povrata investicije.

Dakle, oko 10 godina rada rudnika punom parom, ili 15 godina od početka gradnje,  je potrebno da se povrati investicija i u tom periodu procenjeno je da se u budžete uplaćuje oko 48 miliona evra godišnje. Tek nakon toga počele bi uplate od oko 184 miliona evra.

Ostaje nejasno i, ukoliko kompanija do sada nije razmatrala moguće podsticaje i nije vodila o tome razgovore sa državnim zvaničnicima, kako se došlo do procene koja je predstavljena i toga da će tek po isteku perioda podsticaja za ulaganja biti plaćano 184,5 miliona evra.

Iz Rio Tinta na ovo pitanje nisu imali konkretan odgovor.

„Studiju su radili nezavisni stručnjaci pa ćemo nastojati da ih kontaktiramo i naknadno dostavimo odgovor, kada nam tačno pojasne pretpostavke na osnovu kojih su radili, odnosno poreske olakšice koje su imali u vidu“, kažu iz ove kompanije.

Ipak, oni ponavljaju da kada je reč o samim poreskim subvencijama, Rio Tinto bi mogao da potencijalno koristi samo subvencije koje, po domaćoj regulativi, mogu da koriste i druge kompanije.

Međutim, i ranije su brojne subvencije i poreske olakšice različitim kompanijama ostajale skrivene od očiju javnosti, što za danas potvrđuje i naš sagovornik, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu Milorad Filipović.

On za Danas objašnjava da je politiku subvencionisanja investicija, kako domaćih, tako i stranih još 2007. ili 2008. uveo u našu praksu ministar Mlađan Dinkić.

„Od tada se donose različite uredbe Vlade Srbije kojima se definišu i regulišu podsticaji koji se daju investitorima po raznim osnovama: broj novozaposlenih radnika, uticaj na nivo izvoza Srbije, uticaj na regionalni razvoj, uticaj na podizanje tehnološkog nivoa privrede Srbije…“, pojašnjava naš sagovornik.

Naš sagovornik dodaje da se podsticaji kreću u veoma širokim rasponima, pa ima slučajeva da dostižu i nekoliko desetina hiljada evra po jednom novom radnom mestu, što je slučaj sa fabrikom čokolade u Novom Sadu.

„Svakako, bilo po osnovu usvojenih uredbi, bilo po osnovu diskrecionih odluka Vlade Srbije, daju se veoma izdašna sredstva podsticaja i to u najvećoj meri stranim investitorima“, ukazuje Filipović.

Što se tiče olakšica, kako kaže, one su uglavnom tajne.

„Poreske i sve druge „olakšice“ se najčešće ne vide i ne iznose u javnosti, jer se ugovori po pravilu proglašavaju državnom tajnom kako se ‘ne bi oštetili interesi stranog investitora’. Na žalost, ni ovu praksu nije uveo sadašnji politički režim, jer je prvo tako postupljeno u slučaju aranžmana Zastava-Fiat, gde nikada nismo saznali šta to sve država Srbija treba da ispuni i da italijanskom partneru, a priča se u javnosti o brojnim ne malim povlasticama“, navodi Filipović.

On se osvrnuo i na konkretan slučaj projekta „Jadar“.

„U slučaju Rio Tinta plašim se da će biti još većih ustupaka i ‘podsticaja’, a čini se da se neko u Srbiji još odavno tajno obavezao na ustupke kako bi ovaj projekat zaživeo“, smatra Filipović.