Koliko su i da li zaštićeni predsednici sindikata u firmama

Ona je 2019. dobila aneks ugovora o radu, kojim je poslodavac hteo da je prebaci sa poslova šivača na poslove održavanja, odnosno čišćenja pogona, što nije bilo u skladu sa njenom stručnom spremom i vrsti posla koji je do tada obavljala.

Odbila je da potpiše i dobila otkaz, a dve godine kasnije sud ju je vratio na posao.

Dragana Božić, međutim, nije jedina koja je zbog sindikalne borbe u svojoj firmi ostala bez posla. Početkom ovog meseca predsednik sindikata u kompaniji Jura u Leskovcu Predrag Stojanović pokušao je da se vrati na posao nakon što je inspekcija rada naložila kompaniji da ga vrati. Istog jutra iz firme su mu samo rekli da izađe. Nisu ga vratili.

Sličnu sudbinu pre više od tri godine doživeo je i predsednik sindikata u Ravnaji iz Malog Zvornika, koju je pre 10 godina privatizovao vlasnik kompanije „MBA Miljković“ Branko Miljković. Simić je nekoliko puta na osnovu odluka inspekcije dolazio na posao, a poslodavac ga je ponovo otpuštao.

Njegova borba i dalje traje, jer je firma u kojoj je radio otišla u stečaj, a njemu je ostala dužna zarade za nekoliko meseci. Sada to pokušava da dobije preko suda.

Žrtva Simićeve borbe za osnovna prava radnika bila je i njegova supruga Danka koja je sa mesta laboranta u fabrici kamenih agregata prebačena u kamenolom da rukama izbacuje kamenje.

Poverenica za rodnu ravnopravnost je utvrdila da je Danka Simić diskriminisana na radnom mestu. Uprkos tome, posle nekoliko meseci ona je dobila otkaz.

Koliko je predsednika sindikata u firmama dobilo otkaz ugovora o radu mimo Zakona o radu, odnosno koliko je ljudi inspekcija rada poslednjih godina vratila na posao jer su dobili otkaz ugovora nezakonito nismo uspeli da saznamo u Ministarstvu rada.

Odgovore iz resora Darije Kisić Tepavčević nismo dobili ni na pitanje da li Ministarstvo ima uvid u to koliko je poslodavaca vratilo radnike na posao, u skladu sa odlukom inspekcije.

I u centralama sindikata kažu kako problema sa sindikalnim organizovanjem i ljudima koji treba da predstavljaju i štite radnika u firmama ima sve više.

Sekretar Veća Saveza samostalnih sindikata Srbije Zoran Mihajlović za Danas kaže da najviše problema imaju sa privatnim firmama.

„Pre svih to je u malim i srednjim preduzećima gde su privatnici vlasnici i oni ne dozvoljavaju sindikalno organizovanje i gde god smo pokušali da to uradimo taj čovek ili grupa ljudi bila je isključena, što nam se desilo u Formi Ideale u Kragujevcu gde je jedan broj ljudi dobio otkaze jer su hteli da naprave sindikat“, ističe Mihajlović.

U poslednje vreme, kako kaže, problema ima sa firmama novih investitora, kao što je Jura, gde su u fabrikama ove kompanije u Rači, Leskovcu i Nišu ljudi koji su pokušali da organizuju sindikat svi redom dobijali otkaze.

„Sada vodimo sudski spor sa Jurom, inspekcija rada je vratila predsednika sindikata u Leskovcu na posao, ali su mu oni istog dana kada je došao dali rešenje o otkazu jer su podneli krivičnu prijavu i dok traje taj postupak ne žele da ga vrate“, napominje Mihajlović.

Razlog zbog kog se sve to dešava je, ističe naš sagovornik, taj što država bolešljivo gleda prema stranim investitorima.

„Svesni smo da Jura zapošljava u Srbiji 5.000 ili 6.000 radnika, čuli smo nezvanično i da se ugovorom država obavezala da tu neće biti sindikata. Imamo i slučaj u Smederevskoj Palanci gde je došao strani investitor i nama je otvoreno rečeno da im je država obećala da narednih pet godina neće imati problem sa sindikatom, da ga neće biti“, naglašava Zoran Mihajlović.

Problem, kako kaže, kreće od državnih organa koji da bi doveli investitore potpisuju ugovore kršeći zakone i sam Ustav. Onda, napominje, nemate kome ni da se žalite, kada država stoji iza toga.

Objašnjavajući kada je počelo da bude loše po predstavnike sindikata Mihajlović se vraća na 2014. i Zakon o radu, gde su, kako kaže, izgubili pravo da čoveka na pravi način zaštite.

„Imali smo mogućnost da poverenici ne mogu da dobiju otkaz, a onda su nam rekli da smo mi sindikalci zaštićeni ko beli medvedi, a sada smo došli do toga da ne možemo da štitimo radnike jer ih izbacuju sa posla. Onda opet po zakonu poslodavac iako je dao nezakonit otkaz ne mora čoveka da vrati na posao, već može da mu isplati odštetu“, ističe Mihajlović.

Zakon apsolutno nije na strani zaposlenih, tvrdi on i jedino njegovom izmenom nešto bi moglo da se promeni.

„Niko ne želi da gasi firme, ljudi žele da rade i budu zadovoljni na poslu. Mislim da tako i poslodavci treba da razmišljaju, nema razloga da radimo jedni protiv drugih, ali treba i jedni i drugi da radimo u interesu zaposlenih i firme, a to treba i država da radi“, naglašava Mihajlović.

Zakon o radu bi trebalo da štiti predstavnike sindikata, kaže za Danas Mario Reljanović, naučni saradnik Instituta za uporedno pravo, jer sadrži tu posebnu odredbu gde se navodi da nikome ne može zbog sindikalne aktivnosti da bude otkazan ugovor o radu. U praksi se, ističe on, ne dešava da poslodavac nekog otpusti i u obrazloženju stavi da je to zato što je on član ili predsednik sindikata.

„Imali smo primer Jure, gde je inspektor rada vratio predsednika sindikata na rad, dok se ne završi spor. Inspektori rada imaju ovlašćenja da reaguju ukoliko postoje neki ozbiljni nedostaci u otkazu poslodavca, što je ovde bio slučaj“, kaže Reljanović.

Međutim, kada inspektor rada vrati nekog na posao problem je, ističe on, što u zakonu ne postoji nikakav mehanizam koji pokriva taj autoritet inspektora rada jer taj nalog ne može da se prinudno izvrši.

„Ako imate poslodavca koji ne želi po svaku cenu da poštuje zakon ne možete tu mnogo više da uradite. Može da se podnese krivična prijava, ali praksa je takva da sporovi traju dugo, neefikasni su i vrlo malo takvih postupaka poslodavaca je procesuirano“, napominje naš sagovornik.

Reljanović kaže da je najčešći epilog to što odgovorna lica dobiju sudske opomene ili novčane kazne.

„Mehanizmi sprovođenja sudskih presuda nisu dobri, nisu efikasni i nemaju odvraćajući karakter jer poslodavac zna da neće trpeti neku veliku štetu, ili nikakvu. I onda im se isplati da krše zakone. Jedina instanca je sud i samo tamo može nešto da se očekuje, ali ti sporovi su dugi i neefikasni i ta tvrdnja sindikata da nisu dovoljno zaštićeni potpuno stoji“, ističe Reljanović.

Zato bi pravo rešenje bilo dati veća ovlašćenja inspektorima rada, a dobar primer postoji u Rumuniji.

„U Rumuniji inspektor rada ima pravo da zaposli poslodavca koji ne poštuje zakon o radu dok ne počne da ga poštuje. Kod nas se to može, ali samo kada se krši bezbednost, kada su ugroženi životi radnika, ali ne u slučaju kada je reč o radnim odnosima. U Rumuniji inspektor može ako zatekne ljude koji rade na crno da zatvori firmu, kod nas ne“, naglašava Mario Reljanović.

Posao za 33.000 dinara uz šikaniranje je čist mazohizam

Nije čudo što ljudi napuštaju poslove i odlaze, kaže Zoran Mihajlović i zbog toga će mnoge firme brzo biti u deficitu sa zaposlenima.

„Verovatno će onda morati da zapošljavaju Indijce ili Pakistance, a naši ljudi će odlaziti u inostranstvo. Raditi za 33.000 dinara i da vas još neko šikanira mislim da je stvarno mazohizam, i možda neko mora da to trpi, ali mladi to ne žele i najčešće se odlučuju da odu“, napominje Mihajlović i dodaje da država mora da stane malo na stranu radnika, ako misli da se u Srbiji bolje živi, od svog rada, ali i da taj rad bude dostojanstven, onako kako dolikuje čoveku.