Kome treba berza u Srbiji?

Ovu tezu potvrđuju empirijske studije, a i brojni primeri zemalja sa razvijenim berzama.

Ako je sve to tako, zašto onda svaka privreda ne nastoji da ima valjano tržište kapitala, što naročito važi za zemlje u tranziciji koje kubure sa niskim nivoom kvaliteta korporativnog upravljanja? Odgovor je više nego jednostavan – efikasna i razvijena berza obavezuje odnosno pretpostavlja čitav niz uslova koje je neophodno ispuniti i održavati tokom vremena: jasna i predvidljiva pravila (zakone) poslovanja, ravnopravan tretman svih tržišnih učesnika i efikasne institucije koje obezbeđuju sve prethodno, a naročito zaštitu prava manjinskih akcionara.

Kako domaća privreda, koja se ove godine diči visokim rastom, stoji po ovim pitanjima? Zli jezici bi rekli da smo dobro prošli na Duing listi s obzirom da smo sa prethodne 76. pozicije u svetu pali na 83. mesto po pitanju zaštite manjinskih akcionara. Ova prava najslabijih učesnika na tržištu kod nas se u praksi svode na dobru volju dominantnih igrača bilo da su u pitanju sama država, domaći kapitalista ili inostrana multinacionalna kompanija. Nakon što su sa izbijanjem svetske ekonomske krize razotkrivene sve slabosti domaćeg finansijskog tržišta, a kulminacija se zbila bankrotstvom nekoliko državnih i paradržavnih banaka, manjinski akcionari su postali „glineni golubovi“ u više nego neravnopravnoj tržišnoj utakmici. Nema šta nije viđeno u proteklom periodu: istiskivanje manjinskih akcionara po veštački formiranim cenama, trgovina povezanih lica kako bi se lakše preuzela kompanija, namenska promena pravila institucija u korist većinskog vlasnika, izmena zakona kako bi se koncesija kompanije sprovela brže…

Ovih dana svedoci smo novog nivoa u popularnoj igrici kako preveslati manjinske akcionare. Regulatorno telo je odobrilo otkup akcija manjinskih akcionara u farmaceutskoj kompaniji Galenika u potpunosti ignorišući odredbe aktuelnog zakona o preuzimanju. Ova „diskreciona sloboda“ regulatora umanjiće manjinskim akcionarima očekivani prihod u znatnoj meri, dok će posledice po tržište kapitala biti veće i dugoročnije.

Onda uopšte ne treba da čudi situacija na Beogradskoj berzi gde se investitori traže lupom a ostvareni promet pada iz godine u godinu. Pokušaji da se tržište reanimira minornim i „na mišiće“ izguranim inicijalnim ponudama akcija bez podrške države kao osnovnog garanta investicionog ambijenta više su neko kratkog dometa. A da je ta podrška mršava videlo se, nažalost, mnogo pre nego što se nacionalna telekomunikaciona kompanija odrekla sopstvenog identiteta akcionarskog društva i počela frljati megalomanskim investicijama. Upravo ova kompanija trebalo je da predstavlja nosioca razvoja domaćeg tržišta kapitala i prokrči put drugim preduzećima u cilju pronalaženja izvora finansiranja mimo bankarskih šaltera. Umesto toga, političkom voljom izabrana je stranputica čiju cenu plaća i skoro pet miliona manjinskih akcionara, dok će krajnji ceh na isti taj račun, ovaj put kao poreskih obveznika, biti još papreniji.

Političari ne vole berzu jer ona podrazumeva dovođenje u istu ravan prava i obaveza, te kontinuirano polaganje računa. Ovi principi stoje u osnovi akcionarstva, svojevrsne industrijske demokratije. Njihovo negiranje u velikoj meri smanjuje šanse za napredak i u mnogo važnijoj areni, na polju razvoja društva i političke demokratije.