foto EPA-EFE/ARSHAD ARBABDržava Srbija dobar deo svog razvoja bazira na privlačenju stranih direktnih investicija (SDI). Međutim, ekonomisti smatraju da se to radi na pogrešan način, kao i da bi veći fokus trebalo staviti na domaće privatne investicije.
Srbija je prošle godine dostigla novi rekord po broju stranih direktnih investicija (SDI), ali početak ove godine obeležilo je otpuštanje desetine radnika u fabrici Jura u Leskovcu i zatvaranje Benetona u Nišu, zbog čega stotine radnika ostaje bez posla.
Ovo nisu prve strane kompanije koje u poslednjih nekoliko godina otpuštaju radnike ili gase svoje fabrike u Srbiji, a razologa za to je nekoliko, tvrde ekonomisti.
Takve okolnosti otvaraju pitanja da li država Srbija treba da se fokusira na privlačenje drugačije vrste SDI, kao i to da li treba da promeni način na koji ih privlači.
Pavle Medić iz Centra za visoke ekonomske studije (CEVES) za Danas kaže da ima nekoliko glavnih razloga zbog kojih pojedine SDI napuštaju Srbiju ili najavljuju smanjenje operacija.
„Prvi je što je donekle strateško opredeljenje Srbije bilo oslanjanje na autoindustriju, bez obzira na poreklo kapitala, klijent je zapadnoevropska autoindustrija, dok su istorija i tradicija uticale na to da se na jugu, takođe, prvlače i SDI iz tekstilne industrije. Obe ove industrija su nakon kovida pretrpele pad tražnje od koga se u suštini i dalje nisu oporavile, dok zapadnoevropska autoindustrija pride gubi konkurentsku trku pre svega sa Kinom“, ukazuje on.
Kako dodaje, nema dileme da je Evropska unija (EU) igrala veliku negativnu ulogu u srozavanju svoje autoindustrije.
To je, pojašnjava Medić, prvi faktor koji ukazuje na to da su kompanije koje se povlače ili najavljuju povlačenje u objektivnim poteškoćama. Međutim, on smatra da postoje još dva faktora koja su interna i specifična za Srbiju.
„Prvi se vezuje za podsticaje koje Srbija deli. Nije slučajno da pojedine kompanije napuštaju Srbiju nakon desetak godina, jer je to period neophodan kako bi se ispunio uslov za poresko izuzeće u odnosu na porez na dobit, koje je na snazi kod nas. Da neka kompanija odluči da se povuče ili smanji operacije ranije, morala bi da plati pun iznos poreskog izuzeća, koje efektivno omogućava plaćanje veoma malog poreza na dobit. Slično važi i za subvencije koje je dodeljivalo Ministarstvo privede, odnosno Razvojna agencija Srbije“, ukazuje naš sagovornik.
Drugi interni faktor je stanje na tržištu radne snage, naglašava Medić, gde već nekoliko godina unazad postoji manjak radnika.
„U uslovima u kojim moramo da uvozimo niže i srednje kvalifikovanu radnu snagu, teško je očekivati da će ljudi masovno želeti da rade u tekstilnoj industriji ili industriji kablova“, navodi on.
Tu se u suštini nalazi jedna od osnovnih grešaka Srbije, tvrdi Medić.
„Prilično smo neselektivno privlačili SDI koje nemaju nikakvu razvojnu perspektivu – na primer da započnu kao prosta asemblaža, a da se tokom godina njihova proizvodnja usložnjava, a time i potrebne kvalifikacije i zarade. Umesto toga, mi smo privukli veliki broj takozvanih ‘footloose’ SDI koje su osetljive na troškove i brzo i lako se sele, najverovatnije na afrička tržišta sa brojnijom i mlađom radnom snagom“, objašnjava on.
Medić upozorava i da tranzicija otpuštenih u tekstilnoj industiji u druge industrije nije laka, a da potreba za radom postoji. Zbog toga bi, smatra on, u interesu države bilo da tu tranziciju potpomogne.
Umesto SDI, više domaćih privatnih investicija kao motor razvoja
Ekonomista Danilo Šuković za Danas navodi da je glavni problem kod SDI u Srbiji taj što se one privlače na način koji „pravi diskriminaciju na tržištu naše države.“
Kako objašnjava, to je zato što strani investitori dobijaju visoke subvencije i imaju druge pogodnosti koje nemaju ostala preduzeća.
„Domaće privatne investicije u strukturi ukupnih investicija iznose svega oko pet odsto, što je jako nisko, a po nekim procenama trebalo bi da budu oko 10 ili 12 odsto najmanje“, ukazuje on.
Glavni generator rasta na dugi rok, tvrdi Šuković, mogu da budu samo takve domaće investicije.
„I strane investicije su korisne za razvoj, ali je bitno da dolaze na način koji može da izdrži kriterijume otvorene konkurencije, odnosno jednakih ulsova. Svi koji dolaze, a koji su motivisani subvencijama i trenutnim pogodnostima, se na dugi rok vraćaju kao bumerang. To je slučaj upravo Benetona, dok su imali efekte subvencija oni su ostali tu, čim je to presahlo, izgubili su motiv i otišli. To važi za većinu takvih firmi“, upozorava naš sagovornik.
Jedino kada bi zaista trebalo dati pogodnije uslove stranim investitorima, prema njegovom mišljenju, jeste kada ulažu u neku opštinu koja je narazvijena i gde je velika nezposlenost, ali i tada u okviru politike regionalnog, ekonomskog razvoja.
„Srbija sve investicije treba da privlači stvaranjem dobrog privrednog ambijenta. To jedino na dugi rok može da da rezultat. To znači da su zakoni dobri, da su porezi umereni, da je korucpija na nivou koji ne preti da naruši konkurenciju… i da se stvore uslovi za tržište gde će svi imati jednake uslove“, objašnjava Šuković.
Kao još jedan problem, kada su u pitanju investicije domaćeg privatnog sektora, javlja se fiksni devizni kurs, kojim se vlast hvali, ukazuje naš sagovornik.
„Taj kurs, s ozbirom da je neralan, guši svu privredu. Zato preduzeća, ako im troškovi rastu, a rastu jer je inflacija veća nego u Evropskoj uniji godinama, nemaju uslova da budu rentabilna kada izvoze“, kaže Šuković.
To je problem koji negativno utiče na domaći privatni sektor i koji guši razvoj, ukazuje on.
„Moramo ih stimulisati da izvoze, jer ako ne izvoze ne mogu da se razvijaju, zbog čega stagniraju i propadaju, jer je srpsko tržište malo. Srpska ekonomija bi po pravilima trebalo oko 60 odsto svog BDP-a da izvozi“, zaključuje Šuković.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
