Kompromis koji vodi ka recesiji

 S druge strane, postepeno ograničavanje rasta poreza, praćeno reformama u trošenju budžetskih sredstava, moglo bi da predstavlja put ka fiskalnoj konsolidaciji koja je potrebna Americi ukoliko želi izbegne rizik od nove recesije. Izvesno je, međutim, da je američka ekonomija na staklenim nogama, budući da je u 2011. zabeležen rast niži od dva odsto, a prognoze su slične i za 2013. To je slab tempo razvoja da bi se održao sistem koji se temelji na rastu poreza i smanjenju javne potrošnje za gotovo 600 milijardi dolara naredne godine, što predstavlja oko četiri odsto bruto domaćeg proizvoda. Predlog predsednika Baraka Obame istovremeno podrazumeva dalje povećanje poreza za Amerikance sa najvećim zaradama, koji čine dva odsto stanovništva i plaćaju više od 45 odsto poreza na lični dohodak. Insistira se i na povećanju poreza za korporacije i, u krajnjoj liniji, za sve zaposlene.

U celini posmatrano, navedene promene bi znatno umanjile javnu potrošnju, dok bi povećanje poreza „skresalo“ podsticaje za zapošljavanje i investicije, što bi dodatno ograničilo ekonomske aktivnosti. Sve to može da bude kobno po ekonomiju koja se i dalje bori da održi skroman godišnji rast. Direktor Federalnih rezervi Ben Bernanke je nedavno izjavio da možda niko neće biti u stanju da spreči negativan scenario, a isto je mogao da kaže i za fiskalne probleme koji će verovatno biti izazvani Obaminim predlogom budžeta. Mada se republikanci u Kongresu s pravom protive povećanju poreza, čini se da bi pristali na povećanje javnih prihoda putem poreske reforme, ukoliko bi to bio deo sporazuma koji će uključiti smanjenje izdataka za zdravstvenu i socijalnu zaštitu na dugoročnom planu. Potencijalna opasnost od recesije koja bi se pojavila postizanjem takvog dogovora o budžetu može da bude izbegnuta širenjem budžetske baze, što bi značilo ne samo povećanje poreza već i davanje određenih olakšica.

Očekivani dodatni prihod od poreza, od oko 150 milijardi dolara, iznosio bi jedan odsto BDP-a, i ne bi bio adekvatan lek za američku ekonomiju, naročito ako uzmemo u obzir smanjenje javne potrošnje i promenu u poreskom režimu. Stoga, navedeni princip može da posluži samo kao polazna osnova, a ne dugoročan plan. Istovremeno, usporavanje rasta državnih troškova u SAD za zdravstvenu i socijalnu zaštitu neophodno je da bi se sprečila propast celokupnog sistema, jer bi u tom slučaju nacionalni dug bio višestruko uvećan. Takve promene bi, takođe, trebalo uvoditi postepeno u cilju maksimalnog smanjenja opasnosti za građane i privredu. Nacionalni dug Sjedinjenih Američkih Država je više nego dvostruko uvećan u proteklih pet godina i postoji rizik da će ta cifra premašiti sto odsto BDP-a tokom sledeće decenije ukoliko ne budu sprovedene korenite izmene u trošenju državnog novca i budžetskom sistemu. Ako uzmemo u obzir taj podatak, postaje jasno da bi okosnicu aktuelnih razgovora o budžetu trebalo da predstavlja pronalaženje načina za prevazilaženje ekonomskog sunovrata koji bi bili delotvorni i na duži rok.

Autor je profesor ekonomije na Univerzitetu Harvard