Kraj fabrike koja je motorizovala bivšu Jugoslaviju

– Žao mi je što sam morao da donesem odluku o stečaju u Zastavi automobilima, jer je to preduzeće naslednik fabrike koja je svojevremeno hranila pola Kragujevca, i od čijeg rada je zavisila egzistencija na stotine hiljada radnika širom bivše SFRJ. Drugačije, nažalost, nisam mogao da postupim, i ostaje mi samo da se nadam da će u Kragujevcu početi da rade neke nove fabrike – izjavio je za Danas stečajni sudija Branislav Jović.

Stečajni postupak u Zastavi automobilima, čiji je fabrički krug i proizvodne hale, početkom 2010, preuzeo Fijat, otvoren je u kragujevačkom Privrednom sudu 21. jula. U obrazloženju te odluke stoji da su se, zbog prezaduženosti i trajne nemogućnosti plaćanja, stekli uslovi za pokretanje stečaja. Konstatovano je, takođe, da je račun preduzeća u blokadi duže od 700 dana za 180 miliona dinara, da gubici iznose 50 milijardi dinara, dok neizmirene obaveze premašuju 60 milijardi dinara. Prvo poverilačko ročište zakazano je za 20. septembar. Procenjuje se da su enormni dugovi nasleđeni od nekadašnje Fabrike automobila, koja posle gašenja proizvodnje vozila nije izmirila finansijske obaveze. S druge strane, u Privrednom sudu ističu da Zastava automobili raspolaže značajnim novčanim kapitalom i imovinom, pa je naložena zabrana njihovim raspolaganjem, a prvo poverilačko ročište zakazano je za 20. septembar.

Ovo je neslavni kraj jedne, nekada uspešne priče, koja je počela daleke 1955. godine kada je u kragujevačkom Vojnotehničkom zavodu montirano 1.000 vozila „fijat 600“, za čije sklapanje je kupljena licenca od italijanskog Fijata. Kupovini licence za proizvodnju jednog od Fijatovih modela prethodio je referendum oko 5.000 Zastavinih radnika, koji su u leto 1953. godine prihvatili inicijativu da se u Kragujevcu, umesto topova, granata i municije, proizvode automobili. Tako je proizvodnja namenskih sredstava, koja je u kragujevačkoj Topolivnici, pod rukovodstvom Francuza Šarla Lubrija, startovala još 1853. godine, sto godina docnije, izmeštena u Bosnu, Užice, Valjevo i druge destinacije, a Vojnotehnički zavod ostao je bez proizvodnog programa. Na inicijativu visokog partijskog i državnog funkcionera Mijalka Todorovića Plavog, u pogonima Zastave pokrenuta je proizvodnja putničkih vozila. Na ruku toj inicijativi išla je činjenica da je u Vojnotehničkom zavodu, neposredno uoči rata, montirano više stotina teretnih i terenskih vozila marke „ševrolet“, što znači da su kragujevački radnici imali kakvo-takvo iskustvo kad je automobilska industrija u pitanju.

Ipak, trebalo je savladati otpor najvećeg dela tadašnjeg vojnog vrha (Zastava je još uvek bila vojna fabrika), ali i partijskog rukovodstva, kako bi se krajem 1955. stvorili uslovi za montažu oko 1.000 prvih „fića“, čija je proizvodnja, sve do početka 60-ih godina prošlog veka kad je izgrađena savremena Fabrika automobila, organizovana u pogonu Stara prikolica. Kako ozbiljnija proizvodnja putničkih vozila nije bila moguća, rukovodstvo Zastave, na čelu sa legendarnim Prvoslavom Rakovićem, odlučilo je da se izvan kruga Vojnotehničkog zavoda, napravi nova fabrika automobila. Kredit za izgradnju Zastavine fabrike automobila, od 30 miliona dolara, obezbedio je italijanski Fijat, nakon maratonskih (četrdesetodnevnih) pregovora delegacije Zastave sa vlasnicima i menadžerima Fijata, i posle Rakovićeve pretnje Italijanima „da će da se okrene Nemcima“… Prva faza izgradnje fabrike na kragujevačkom Abisinijskom polju, odvijala se prema Fijatovim nacrtima, i uz podešku Fijatovih stručnjaka. Ali umesto fabrike za proizvodnju 30.000 vozila, koliko je dozvolio vojni vrh, izgrađeni su pogoni iz kojih je, početkom 60-ih, izlazilo više od 80.000 automobila godišnje.

Druga faza izgradnje Zastavine fabrike automobila završena je početkom 70-ih, kada su stvoreni uslovi za proizvodnju oko 200.000 automobila godišnje. U toj proizvodnji su, u skladu sa Titovim zahtevom o „jugoslovenski koncipiranoj fabrici“, učestvovala preduzeća iz svih delova bivše SFRJ. Raspad jugoslovenske državne zajednice i njenog privrednog prostora je, početkom 90-ih, označio i početak kraja Zastavine fabrike automobila, a time i domaće automobilske industrije. Fabrika automobila u Kragujevcu tavorila je sve dok u januaru 2010. godine Fijat nije preuzeo njene pogone i deo radnika. U aprilu 2012, Fijat je na temeljima Zastavine fabrike automobila, otvorio svoju najsavremeniju „filijalu“, projektovanu za proizvodnju 300.000 automobila godišnje, koja, nakon što su Italijani preuzeli američki Krajsler, posluje pod nazivom Fijat-Krajsler automobili Srbija.

Zastavina fabrika automobila je, ma šta o tome danas pričali pojedini salonski analitičari, bila dobro organizovana kompanija, koja je, osim sa italijanskom, tesno sarađivala i sa američkom automobilskom industrijom. osim toga, javna je tajna da je menadžment Folksvagena, nerado, umesto sa Zastavom, sklopio strateško partnerstvo sa češkom Škodom. Poslovodstvo Zastave je tada već imalo spreman ugovor o formiranju zajedničke kompanije sa Fijatom, u kojoj bi se godišnje proizvodilo 500.000 automobila. Potpisivanje ugovora osujetio je rat na prostoru nekadašnje SFRJ i uvođenje sankcija.

U obrazloženju odluke o pokretanju stečaja konstatovano je, između ostalog, da je račun preduzeća u blokadi duže od 700 dana za 180 miliona dinara, da gubici iznose 50 milijardi dinara, dok neizmirene obaveze premašuju 60 milijardi dinara

Američki projekat?

U pojedinom inostranim medijima svojevremeno je lansirana priča da je Zastavin „posao stoleća“, vezan za izvoz „juga“ na američko tržište, zapravo, bio američki projekat, kojim je tadašnja administracija SAD nastojala da spreči raspad SFRJ. Nadležne službe SAD su, naime, procenjivale da Titovoj Jugoslaviji preti raspad, pa su pokušale da ojačaju privredne veze unutar SFRJ, pri čemu je, prema njihovoj proceni, Zastava bila najjači integrativni faktor. U prilog tim spekulacijama ide i činjenica da je u pripremu Zastavinog „posla stoleća“ najdirektnije bio uključen ondašnji ambasador SAD u Beogradu Lorens Inglberger, koji je od vlasnika Fijata Đanija Anjelija isposlovao dozvolu da Zastava može da izvozi „jugo“ u SAD.