Kraj politike energetskog suicida

Pod senkom dva velika događaja – globalnog kolapsa svetske auto industrije i gasno-naftnog sporazuma Srbije i Rusije, 1. decembra u beogradskom hotelu Hajat je, u organizaciji Danas Conference Centra održana konferencija o postnaftnoj ekonomiji, koja je predstavila potencijale domaće proizvodnje obnovljive energije, kao i potencijale svetske auto industrije da smanji ili potpuno ukine potrebu za korišćenjem nafte kao pogonskog goriva. Upravo ta dva događaja, i njihova senka nad Srbijom, najbolje ilustruju suštinu problema sa kojim se svi danas suočavamo.

Auto industrija, oslonjena na „brak“ sa naftnom industrijom, preživljava svoje poslednje godine, a bez državne injekcije od čak 34 milijarde dolara, tri svetska giganta – Dženeral motors, Ford i Krajsler, uskoro bi mogli i zvanično da bankrotiraju. A razmere krize verovatno ilustruje i podatak da su čelnici ovih kompanija, na prvo saslušanje pred Senatom i Kongresom SAD, došli privatnim avionima, dok su na prošlonedeljno stigli posle dvodnevnog putovanja, vozeći od Detroita do Vašingtona hibridna vozila sa delimičnim pogonom na struju. Ipak, oni su ponudili i rešenja krze, jer većod 2010. godine najavljuju masovnu proizvodnju električnih automobila koji uopšte ne koriste naftu kao gorivo, ali da bi tu tranziciju mogli uspešno i da realizuju, doslovno su preklinjali američke zakonodavce da im odobre zajam od 34 milijarde dolara. Za to vreme, u Srbiji traje politika energetskog suicida, politika drastičnog povećanja zavisnosti od uvoznih energenata i potpunog zapostavljanja domaćih energetskih izvora. Umesto rašomonijade oko imaginarnog projekta Južni tok, od koga očigledno neće biti ništa, makar u doglednoj budućnosti, što je bilo jasno onog trenutka kada je prva puška zapucala u Gruziji, Srbija se sada očigledno suočava sa izborom koji neminovno vodi ka većem oslanjanju na domaće energetske izvore.

– Najviše energije iz obnovljivih izvora, i to oko 32.000 gigavat sati godišnje, moglo bi da se dobije iz biomase, dok se potencijal vetra kreće od 1.500 do 2.000 megavata. Mogla bi se iskoristiti i geotermalna energija čiji je potencijal oko 1.000 megavata godišnje, zatim sunčeva energija kao i male hidroelektrane koje bi mogle da se izgrade na 836 lokacija. Pozitivna strana obnovljivih izvora energije ogleda se, između ostalog, i u tome što pružaju mogućnost za saradnju sa susednim zemljama, a podstiču i razvoj lokalnih zajednica, a najveće prepreke za veće korišćenje obnovljivih izvora su nedostatak političke volje, sredstava i znanja, mada ne treba zanemariti i spoljne faktore – istakao je panelista konferenecije „Postnaftna ekonomija“ Dušan Vasiljević, direktor Sektora za ekonomska pitanja i politiku životne sredine Misije OEBS u Srbiji.

Rasipanje energije

Pored zanemarivanja domaće energetike, još jedan aspekt energetskog suicida u Srbiji jeste nepostojanje bilo kakve želje da se postojeća energija štedi. Bojan Kovačić, v.d. direktora Agencije za energetsku efikasnost, izneo je na konferenciji procene koje govore koliko je energetska efikasnost veliki, ali ujedno neiskorišćeni resurs.

– U oblasti građevinarstva leži potencijal za uštedu oko 30 odsto energije, pre svega kad je rečo grejanju koje u ukupnim troškovima učestvuje sa 60 odsto, dok 30 odsto otpada na električne uređaje u domaćinstvu. Kod javnog uličnog osvetljenja, moguća ušteda je i do 40 odsto, kod daljinskog grejanja, primenom energetski efikasnijih instalacija, moglo bi da se uštedi i do 15 odsto energije. Energetska efikasnost veoma je bitna i za preduzeća koja bi, zahvaljujući smanjenju troškova energije, mogla da snize cenu proizvoda – zaključio je Kovačić.

Mijat Lakićević, ekonomski analitičar i urednik nedeljnog ekonomskog dodatka Blic Novac, ujedno je bio i moderator jednog od panela konferenencije „Postnaftna ekonomija“, a njegovo mišljenje o pitanju postnaftne ekonomije i energetske štednje bilo je jasno: „ Ovo je veoma značajna tema, pošto vidimo da cene nafte čas rastu i dostižu istorijske visine, a onda naglo padaju. Dakle, pred svetom je, pa onda i pred našom zemljom, zadatak da se izbori sa takvim kretanjima i da vidi šta može da učini na pronalaženju nekih alternativnih izvora koji bi omogućili veću energetsku sigurnost, kako za Srbiju, tako i za ceo svet. Ono što je na današnjem skupu bilo važno, to je insistiranje na temi energetske efikasnosti, jer Srbija je vrlo energetski neefikasna, mi rasipamo energiju, iako je imamo malo, a uvozimo sve više“, istakao je Lakićević.

Iskustva SAD, kao globalnog lidera u proizvodnji obnovljive energije, ali i ubedljivog globalnog lidera u potrošnji energije, predstavio je Troj Pederson, šef ekonomskog odeljenja Ambasade SAD u Beogradu.

– Ovo je dobra prilika da govorimo o značaju energetske bezbednosti i energetskom okruženju koje se menja i u Srbiji, i u svetu, i kako, kroz primenu novih tehnologija i energetskih izvora, možemo smanjiti zavisnost od nafte, i smanjiti štetne emisije koje potiču od automobila, energetskih objekata i drugih energetskih resursa – rekao je Pederson naglasio je da se u SAD velika pažnja poklanja razvoju energetske efikasnosti i obnovljivim izvorima energije.

Prema njegovim rečima, SAD su od 2001. godine, kada je počeo prvi mandat aktuelnog predsednika SAD Džordža Buša, u istraživanja alternativnih izvora energije koji smanjuju zagađenje životne sredine uložile čak 22 milijarde dolara. Realno je očekivati da će ti fondovi u dolazećoj američkoj administraciji biti znatno veći. Na konferenciji je predstavljeno nekoliko značajnih svetskih primera, a ambasador Brazila u Beogradu, Dante Koeljo da Lima podsetio je da je ta država od 2006. godine energetski nezavisna od uvoza nafte, jer još od 70-tih godina prošlog veka razvija domaću industriju obnovljive energije.

– Oko 50 odsto energije koja se koristi u Brazilu, bazirano je na etanolu proizvedenom od šećerne trske. U Brazilu je izgrađeno oko 35.000 benzinskih stanica koje imaju pumpu za etanol, dok je čak 90 odsto novoproizvedenih automobila opremljeno za korišćenje tog goriva – naglasio je Da Lima.

Samo u sezoni žetve 2007/08, prihod od etanolskog sektora bio je čak 20 milijardi dolara, a ukupna godišnja vrednost izvoza dostiže 6,5 milijardi dolara. Da Lima je posebno potencirao „dva mita o brazilskom etanolu“: Jedan je da se zemljište za etanol dobija sečom amazonskih šuma, a drugi je da proizvodnja etanola konkuriše proizvodnji hrane. Prvi mit, o seči amazonskih šuma da bi se dobio etanol, srušen je prikazom mape na kojoj se vidi da proizvodnja etanola uopšte ne dotiče amazonske šume, većje 87 odsto proizvodnje etanola skoncentrisano u ruralnom jugoistoku Brazila, stotinama kilometara daleko od amazonskih šuma. Drugi mit, srušen je podatkom da se za proizvodnju etanola koristi samo jedan odsto obradive zemlje u Brazilu, a da degradirana, zaparložena zemlja, koje i u Srbiji ima jako puno, čini većinu u ukupnom bilansu poljoprivednih parcela sa kojih se dobija etanol od šećerne trske.

Kruta administracija kao barijera

Problem sa kojim se suočava Srbija je taj što država ni na koji način ne stimuliše biogoriva. Svi projekti, poput onog u Šidu (gde je izgrađena rafinerija najkvalitetnijeg evropskog biodizela, trenutno primorana da bude fabrika jestivog ulja) žrtvovani su na oltaru „istorijskog“ sporazuma o Južnom toku. Investicija u etanolsku rafineriju u Zrenjaninu, vrednu 380 miliona evra, propala je zbog ranije pomenute sinergije destruktivnih uticaja, koje je Dušan Vasiljevićiz OEBS-a objasnio kao „nedostatak političke volje, sredstava i znanja, mada ne treba zanemariti i spoljne faktore“.

Kada je rečo svetskoj auto industriji, Stavros Paraskevaides, generalni direktor Mercedesa u Srbiji, predstavio je projekat 100 električnih Smart automobila, sa posebnim stanicama za električno punjenje postavljenim širom tih gradova, koji je nakon potpunog uspeha u Londonu, sada u primeni u Berlinu. Boban Radoičić, generalni direktor Tojote u Srbiji, predstavio je na koje načine različite države stimulišu korišćenje hibridnih automobila Tojota Prius i Leksus.

– Holandija odobrava 6.000 evra poreskih olakšica po jednom kupljenom Tojota Priusu, Francuska 2.000 evra, Švedska odobrava 2.240 evra vredan otpis putnih taksi, dok u Londonu odobravaju otpis 3.000 evra vredne gradske takse za korišćenje hibridnog vozila. Kada je Leksus RX 400h u pitanju, tu su brojke još veće, tako da Irska odobrava poreske olakšice u vrednosti 11.662 evra, dok Norveška odobrava 10.000 evra. Sve te države na taj način stimulišu korišćenje ekoloških vozila koja smanjuju karbonsku emisiju, ali i ujedno smanjuju korišćenje nafte. U Srbiji smo, prilikom zahteva da se slične stimulativne mere uvedu, dočekani sa potpunim nerazumevanjem, i to je shvaćeno kao pokušaj da za Tojotu dobijemo povlastice. Naš cilj je nešto sasvim drugo, a to je da vozila koja smanjuju emisiju CO2, dobiju takvu vrstu poreskih olakšica, a ne samo Tojota, pošto ne proizvodi samo Tojota taj tip automobila, veći drugi svetski proizvođači – objasnio je Radoičić.

Državna uprava u Srbiji, očigledno nema sluha za bilo kakvo smanjenje zagađenja ili potrošnje uvozne nafte, tako da primer koji je na konferenciji izneo Milan Božić, direktor centra za Motorna vozila Auto Moto Saveza Srbije, nije nikakvo iznenađenje. Naime, Božić je ukazao na primer čoveka koji je godinu dana pokušavao da registruje vozilo na električni pogon, da bi nakon čitave rašomonijade, to najzad i uspeo, i ukazao da u postojećoj regulativi, koja datira od pre nekoliko decenija, ne postoji prostor za uvoz vozila koja odstupaju od klasičnog modela motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Ako je Tojota Prius kao hibridno vozilo uspela da se „provuče“ pored budnog oka domaće birokratije, električno vozilo kome ne treba nafta, koje uopšte ne koristi motor sa unutrašnjim sagorevanjem, nije imalo šanse, tako da se i jednogodišnja procedura registracije takvog vozila može smatrati pre spletom dobrih ličnih veza vlasnika tog auta, nego nekim uobičajenim rokom. Tako državna administracija aktivno promoviše veću potrošnju nafte, veće zagađenje, kroz potpuno ignorisanje stimulativnih mera i praktično sabotiranje uvoza ekoloških vozila.

Konferencija „Postnaftna ekonomija“ predstavila je potencijale domaće energetike, i ukazala na pravce kojima Srbija može u doglednoj budućnosti drastično smanjiti potrebu za uvozom energenata. Hoće li biti snage da se zla sinergija neznanja, nedostatka političke volje i uticaja lobija uvoznika gasa i nafte, nadvlada zdravim razumom i normalnim merama energetske efikasnosti i podsticaja proizvodnje obnovljive energije u Srbiji, ostaje da se vidi.