Incidenti u oblasti bezbednosti hrane nisu ekskluzivno vezani za Srbiju već se dešavaju i u daleko razvijenijim i uređenijim društvima nego što je to naša zemlja – pomenimo samo slučajeve ešerihije koli u Nemačkoj ili bolest ludih krava u Engleskoj. U našim okvirima, svakako da je kriza sa aflatoksinom još uvek u svežem sećanju javnosti.
Puno je razloga zašto bezbednost hrane privlači izrazito veliku pažnju javnosti – od brige potrošača za bezbednost namirnica koje konzumiraju pa do direktnih ekonomskih interesa proizvođača, prerađivača i prometnika poljoprivrednih proizvoda. Pored toga što mogu dovesti do zdravstvenih problema (u ekstremnim slučajevima čak i smrti) potrošača/konzumenata, krizne situacije u oblasti bezbednosti hrane po pravilu donose i veliki ekonomski gubitak. Takođe, mogu dovesti do diskreditovanja pojedinih proizvođača, privremeno ili čak trajno.
Usled toga je način komunikacije u kriznim situacijama koje podrazumevaju incidente u vezi s bezbednosti hrane izrazito značajan. Komunikacija u takvim situacijama treba da bude pravovremena, tačna, nezavisna, pouzdana, transparentna, dosledna i relevantna. Takođe, krizna komunikacija treba da bude laka za razumevanje širokom krugu zainteresovanih, otvorena o tome šta se stvarno dešava, da pruži dovoljno informacija o tome šta je preduzeto da se incident sanira ali i treba da ima savetodavni karakter za potrošača – šta da radi ako je već konzumirao proizvod?
NJen krajnji cilj treba da bude informisanje svih zainteresovanih a time omogućavanje njima da razumeju šta se dešava i da na osnovu činjenica i naučno utemeljenih i potvrđenih dokaza formiraju sopstveno mišljenje o incidentu i njegovom potencijalnom uticaju.
U situaciji kada se u medijima mogu čuti disonantni tonovi na istu temu, a pogotovo kada takvi tonovi dolaze od strane donosioca odluka u ovoj oblasti, značaj krizne komunikacije je u tom veći. Tada je izrazito bitno „napasti i osvojiti“ medijski prostor i popuniti ga istinitim i odgovarajućim informacijama o incidentu i eventualnom riziku po potrošača koji on sa sobom nosi. Posebno mesto u celokupnoj kriznoj komunikaciji zauzima lice (ili više lica) koja komuniciraju na ovu temu tj. njihov kredibilitet i prepoznatljivost u javnosti. Takođe, sami instrumenti koji se koriste za komuniciranje u vreme krize moraju biti pažljivo birani i korišćeni – nemaju baš svi pristup internetu i društvenim mrežama iako živimo u 21. veku tako da pravilno komuniciranje mora da podrazumeva kombinaciju više vrsta medija i kanala plasmana informacija.
Za Srbiju je ovaj vid komunikacije veoma bitan budući da ona predstavlja neto izvoznika poljoprivrednih proizvoda sa opravdanom namerom da izvozne rezultate uveća i kvalitativno/strukturno poboljša. Imajući to u vidu, jasno je da komuniciranje u kriznim situacijama vezanim za bezbednost hrane nije usmereno samo na domaće već i na međunarodno tržište. Uspešnost krizne komunikacije u smislu jasnosti, pravovremenosti i porukama upućenim kroz komuniciranje, u direktnoj je vezi sa obimom plasmana robe na domaće ali i međunarodno tržište. U kojoj meri je krizna komunikacija bila uspešna, jasno će pokazati vrednosti plasmana roba koje su predmet krize.
* Autor je internacionalni konsultant Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (UN FAO) i koordinator FAO-EBRD projekata u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
