Krkobabić: Srbija bi ponovo mogla da bude veliki izvoznik kavijara

Кopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela Srbije ministar za regionalni razvoj Milan Кrkobabić i akademik Dragan Škorić su odgovarajući na pitanja zainteresovanih za ulaganje u ribarstvo konsultovali vrhunskog stručnjaka u toj oblasti Zorana Markovića, člana Nacionalnog tima.

Oni su ukazali da je na prostorima današnje Srbije ribarstvo bilo značajan način dolaska do hrane još iz perioda praistorijskih ljudi, koji su između 35.000 i 20.000 godine pre nove ere poznavali udicu i bodljikavi harpun.

„Riba je namirnica budućnosti, kako zbog svojih nutritivnih i preventivnih vrednosti (za kardiovaskularne, kancerogene i druge bolesti), tako i zbog činjenice da Srbija raspolaže ogromnim resursima za gajenje slatkovodnih vrsta riba“, naveo je Nacionalni tim u saopštenju.

Podsetio je da se ribarstvo u Srbiji odvija kroz akvakulturu – gajenje riba, ribarstvo otvorenih voda i preradu riba. Akvakultura se realizuje u toplovodnim (šaranskim), hladnovodnim (pastrmskim) ribnjacima i RAS sistemima (recirkularni sistemi za proizvodnju ribe).

Proizvodnja ribe u Srbiji poslednjoj deceniji varira između 7.278 tona 2017. godine i 13.013 tona u 2011. godini. Prema količini proizvodene ribe Srbija je negde u sredini u poredjenju sa članicama EU, a manju proizvodnju od Srbije ima 12 članica EU.

Prosečna potrošnja ribe u Srbiji po glavi stanovnika je pet od šest kilograma po zvaničnim (odnosno sedam kg po nezvaničnim) podacima, što je tri do četiri puta manje od evropskog i svetskog proseka.

Ukupna potrošnja ribe u Srbiji poslednjih godina kreće se između 35.000 i 50.000 tona godišnje, a uvoz te namirnice beleži stalni rast.

U poslednjoj deceniji uvoz se kretao od 23.336 tona (2008. godine) u vrednosti od 69 miliona dolara, do 36.089 tona (2018. godine) u vrednosti od 102 miliona dolara.

Izvoz ribe iz Srbije uglavnom je baziran na ribljim prerađevinama (i to na preradi uvezene morske ribe) i poslednjih godina beleži značajan rast, od 697 tona u vrednosti od 4,1 milion dolara 2012. godine, do 2.095 tona, izvezene 2018. godine u vrednosti od 17,5 miliona dolara.

Кrkobabić je uakzao na neophodnost povećanja proizvodnje riba i udruživanja u specijalizovane ribarske zadruge.

„Srbija bi ponovo mogla da bude veliki izvoznik kavijara kao pre više decenija, kada je u SAD i druge zemlje godišnje izvozila dve do tri tone tog specijaliteta po ceni od 900 dolara za kilogram i ostvarivala prihod veći od 2,5 miliona dolara. Кladovski kavijar se vekovima služio i na evropskim dvorovima. Zbog izgradnje dve đdjerdapske hidroeletrane, šansu danas ima negotinski kavijar“, rekao je Krakobabić.

Dodao je da riba i riblji specijaliteti u većoj meri mogu da budu zanimljiva i isplativa ponuda i u jelovniku poljoprivrednih gazdinstava koja se bave seoskim turizmom.

„Činjenica da se tri četvrtine ribe koju konzumiraju gradjani Srbije uveze i za to država izdvaja ogromna finansijska sredstva ukazuje na neophodnost povećanja proizvodnje, čime bi se izdvajanja za uvoz slatkovodne ribe smanjila za oko deset miliona dolara godišnje! Resursi su veliki: samo u Vojvodini je više od 100.000 hektara koje se ne mogu koristiti za druge namene, a pogodne su za izgradnju šaranskih ribnjaka“, kazao je ministra.

Kako je podsetio, proizvodnja ribe u Srbiji, prema stručnim procenama, može da se poveća za 100 odsto, uz dobro osmišljen izvoz prerađevina od slatkovodne ribe.

Кrkobabić je rekao i da treba podsticati udruživanje, jer Srbija danas ima svega tri specijalizovane ribarske zadruge.

Zoran Marković je istakao da u Evropi postoji ogroman deficit od više od 1,5 miliona tona ribe i da stalno raste njena konzumacija u Evropi i svetu.

„U Srbiji postoje veliki neiskorišćeni raspoloživi vodeni resursi (reke, potoci, jezera, kanali, podzemne vode), a posedujemo i sirovine: pšenicu, kukuruz, ječam, soju za proizvodnju hrane za ribe. Veliki su kapaciteti i za proizvodnju ekstrudirane hrane za ribu“ rekao je Marković.

Po proceni nacionalnog tima za preporod sela, poljoprivredno ribarsko gazdinstvo svoju egzistenciju moglo bi da obezbedi proizvodnjom najmanje 10 tona ribe, što se u uslovima pastrmske proizvodnje može ostvariti na površini od 250 kvadarata, odnosno pet hektara šaranskog ribnjaka (u poluintenzivnoj proizvodnji), ili 1,5 hektara u intenzivnoj proizvodnji.

Ulaganja u ribnjake zavise od konfiguracije terena, kvaliteta zemlje, blizine izvora za vodosnabdevanje, blizine puta i mogućnosti „kačenja“ na elektro mrežu, vrste materijala od kojih se gradi… Uložena sredstva u izgradnju ribnjaka se mogu vratiti za četiri do šest godina, smatraju stručnjaci Nacionalnog tima

U Srbiji ima 149 registrovanih ribnjaka, od čega 77 šaranskih, 68 pastrmskih i četiri ribnjaka (RAS sistema) za gajenje kečiga. Registrovanih poljoprivrednih gazdinstava za proizvodnju riba ima 518, od kojih samo ribe gaji 126 gazdinstava, dok se 392, pored ribarstvom, bave i ratarstvom, voćarstvom, stočarstvom.

U proizvodnji riba sa više od 90 procenata dominiraju šaran i kalifornijska pastrmka. Pored te dve vrste, gaji se: som, smudj, štuka, beli i sivi tolstolobik, beli amur, babuška i linjak na šaranskim ribnjacima i potočna pastrmka, mladica i lipljan na pastrmskim ribnjacima, kao i kečiga i sibirska jesetra u RAS sistemima.

U izlovu iz otvorenih voda od 50-tak vrsta koje se izlovljavaju dominiraju: šaran, som, smudj, štuka, beli i sivi tolstolobik, beli amur, deverika i babuška.

Ukupne površine pod šaranskim ribnjacima u poslednjoj deceniji variraju izmedju 6.492 i 8.940 hektara (nezvanično oko 14.000 hektara), a pod pastrmskim ribnjacima izmedju 33.255 i 81.411 kavdarata (nezvanično oko 14 hektara).

U Vojovodini je locirano čak 98 procenata šaranskih ribnjaka, a pastrmski su u brdsko planinskim područijima centralne Srbije, pre svega u zapadnoj, istočnoj i južnoj Srbiji. Privredni izlov ribe iz otvorenih voda (velikih reka: Dunava, Save i Tise) obavljaju privredni ribari, kojih ima izmedju 295 i 388.

Кako je rekao Dragan Škorić, prema raspoloživim resursima, uz dobru organizaciju i podršku države, Srbija u šaranskom ribarstvu vrlo brzo, za dve decenije, može postati ono što je Norveška u salmonidnom (pastrmskom) ribarstvu. Norveška proizvodi više ribe nego sve zemlje EU zajedno.

Nacionalni tim za preporod sela Srbije preporučuje povratnicima i svim drugim zainteresovanim gradjanima da ulažu u ribarstvo, zatim da se udruže u postojeće ili osnuju specijalizovane ribarske zadruge i na taj način omoguće svojim porodicama pristojnu i sigurnu egzistenciju.

Za sve zainteresovane, uz savete kako se mogu udružiti, Nacionalni tim za preporod sela Srbije organizovaće stručne posete uspešnim ribnjacima kao što su: Ribnjak u Rogačici kod Bajine Bašte, u Skržutima – obodi Zlatibora, „Riboteks“ u Gornjoj Trešnjici, „Кapetanski Rit“ Кanjiža, „BioFiš“ – ribnjaci u Somboru i Baču, DTD Ribarstvo – Jazovo, Centar za ribarstvo i primenjenu hidrobiologiju „Mali Dunav“ Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu – Grocka, u okviru koga je i Naselje praistorijskog ribara, čiji je tvorac i rukovodilac Zoran Marković.

Inicijativa za osnivanje ribarske zadruge stigla je od alasa iz Golupca, a sve specijalizovane ribarske zadruge će moći da konkurišu za podsticajna sredstva u okviru projekta „500 zadruga u 500 sela“.