Krkobabić: U Srbiji postoje neiskorišćeni resursi za gajenje gljiva

On je, odgovarajući na pitanja povratnika, sa akademikom Draganom Škorićem, a posle konsultacija sa ekspertom za tu oblast Ivankom Milenković, rekao da ulaganje u proizvodnju gljiva može da bude isplativ posao.

„Na putu do dobre zarade naši domaćini bi trebalo da se udruže u specijalizovane pečurkarske zadruge, u kojima će imati istinsku šansu da gljive prerađuju i malim dopadljivim pakovanjima osvajaju evropsko i svetsko tržište“, rekao je Krkobabić koji je i kopredsednik Nacionalnog tima za preporod sela Srbije.

Dodao je da će „samo udruženi poljoprivrednici moći lakše i brže da kupe dehidrator, koji će im pomoći da produže rok trajanja šampinjona, biraju kupca i ne zavise od nakupaca i prekupaca“.

U Srbiji se, na osnovu procene Ivanke Milenković, proizvodi godišnje od 3.500 do 4.000 tona šampinjona.

Prema podacima Zavoda za zaštitu prirode Srbije, u 2017. godini je, zahvaljujući dobrim vremenskim uslovima, sakupljeno 9.441 tona pečuraka iz prirode, a 2018. godine 9.203 tone, što je tri puta više u odnosu na 2015. godinu, kada je sakupljeno svega 2.896 tona.

U periodu od 2015. dо 2019. godine Srbija je prosečno godišnje izvozila pečuraka u vrednosti od oko 5,2 miliona evra i to na tržišta: Italije, Nemačke, Švajcarske, Austrije.

Najveći udeo u izvozu imaju pečurke koje se sakupljaju iz prirode i to: lisičarke sveže i rashladjene, vrganji sveži, rashlađeni i sušeni.

Tokom 2017. godine Srbija je samo u Rusiju izvezla 3.647 tona i inkasirala 4,3 miliona evra, najviše izvozom pečurke roda Agaricus.

Uvoz pečuraka je, kako se navodi, neuporedivo manji, Srbija godišnje uveze oko 20 tona pečuraka.

U 2019. godini za uvoz pečuraka je plaćeno više od 70.000 evra, pečurke roda Agaricus se najviše uvoze iz Hrvatske, dok se lisičarke uvoze iz Bugarske.

„Podaci da je izvoz pečuraka Srbije veći za čak 75 puta od uvoza deluje optimistički“, rekao je Krkobabić.

Dodao je da je činjenica da najveći deo izvoza iz Srbije čine gljive sakupljene iz prirode i da količina tih gljiva drastično varira iz godine u godinu u zavisnosti od vremenskih uslova.

Savetnik u Prirodnjačkom muzeju Srbije Boris Ivančević rekao je da je osamdesetih godina 20. veka Jugoslavija bila najveći izvoznik sušenih vrganja na svetu, a najveći deo je dolazio iz Srbije.

Najvažnije vrste koje se, kako se navodi, prikupljaju su: vrganj, lisičarka, nekoliko vrsta mlečica, crna truba i začinska vrsta vilinski klinčić, a sve više se sakupljaju i tartufi koji se mogu proizvoditi na poluveštački način na plantažama sa posebnim sadnicama drveta, čiji se rod može očekivati nakon 8-10 godina.

Ivančević je rekao da prikupljanje gljiva iz prirode u komercijalne svrhe ne može obezbediti egzistenciju poljoprivrednog gazdinstva, prvenstveno zbog variranja u količinama koje se mogu sakupiti različitih godina, kao i variranja njihovih cena.

Stručnjak za gljive Ivanka Milenković, koja je na čelu edukativno-proizvodnog centra „Eko fungi“ u Padinskoj Skeli, rekla je da četvoročlano poljoprivredno gazdinstvo u Srbiji može da ima održivu proizvodnju šampinjona na površini od najmanje 400 kvadrata za šta je neophodno uložiti oko 67.000 evra.

Milenković je ocenila da je realno očekivati vraćanje uloženog novca za oko tri godine.

Prema kalkulaciji Instituta za ekonomiku poljoprivrede (IEP) varijabilni troškovi u proizvodnji šampinjona iznose 19,79 evra po kvadratnom metru dok su ukupni prihodi 41,38 evra po kvadratu, a bruto zarada je 21,59 evra po kvadratu, što na površini od 400 kvadrata iznosi 8.636 evra.

Akademik Škorić izrazio je zadovoljstvo što je edukativno-proizvodni centar „Eko fungi“ uspostavio saradnju sa Fondom UN na univerzitetu u Tokiju, „što je dobar primer spoja nauke i prakse za sadašnje i buduće odgajivače gljiva“.

Nacionalni tim za preporod sela Srbije pozvao je povratnike i sve druge zainteresovane gradjane da ulažu u proizvodnju gljiva, da osnuju poljoprivredno gazdinstvo i da se udruže u specijalizovane zadruge za gajenje gljiva.

Zadruge će, kako se navodi, moći da konkurišu za podsticajna sredstva u okviru projekta „500 zadruga u 500 sela“, a za zainteresovane će biti organizovane stručne posete uspešnim pečurkarskim proizvodnim centrima, uz savete o tome kako se udružiti u zadrugu.