Krupan zalogaj i za proizvođače i za kupce

No, da li dostupnost ovakvog sertifikata domaćim proizvođačima hrane zaista nešto znači veliko je pitanje imajući u vidu činjenicu da proizvodnja organske hrane, bez dodataka hemijskih prihranjivača i zaštite, još nije uzela maha. Na to ukazuje i podatak da organska proizvodnja zauzima tek oko 6.000 hektara oranica u Srbiji, na kojima se najviše uzgaja povrće. Ali, najveći udeo u ukupnoj organskoj proizvodnji čini samoniklo bilje i šumsko voće, koje sakupljači ubiruju i iznose na tržište.

– Organskom proizvodnjom hrane bavi se oko 250 proizvođača i preduzetnika, i moglo bi se reći da je evidentiran trend rasta. Ta konstatacija se odnosi kako na broj proizvođača, tako i na površine. Uprkos tome, ne možemo biti time zadovoljni, jer u poređenju sa zemljama Evropske unije to su skromni rezultati. Mađarska, recimo, ima 120.000 hektara pod organskom proizvodnjom, Hrvatska oko 20.000, dok je u Bugarskoj i Rumuniji ta vrsta proizvodnje zastupljena na više od 100.000 hektara – kaže za Danas Nenad Novaković, direktor Organik kontrol sistema.

Objašnjenje za takvo stanje leži, između ostalog, i u činjenici da tržište organske hrane nije dovoljno razvijeno – praktično se može govoriti samo o dva mikrosegmenta tog tržišta, u Novom Sadu i u Beogradu gde postoje čak i restorani organske hrane. Proizvođači iz drugih krajeva Srbije tvrde da im je jednostavnije da prodaju proizvod u Beogradu, ma kako dug put bio, nego u sopstvenom kraju.

– Ako se zna da se veliki deo organski proizvedene hrane plasira na tržište Evropske unije, onda ne možemo reći da kod nas postoji tržište koje bi ohrabrilo domaće proizvođače. S druge strane, međutim, izvesno je da veći deo ponude prodavnica zdrave hrane čine proizvodi iz uvoza, što ukazuje na to da nekakvo tržište, ipak, postoji. Zašto ono nije razvijenije, odgovor na pitanje leži i u menadžerskim veštinama naših proizvođača, koji se teško snalaze u tržišnim uslovima poslovanja – komentariše Novaković.

Kad je reč o proizvođačima, među kojima je najviše povrtara, njihov stav je jasan. Oni smatraju da je ulazak u organsku obradu zemlje skup posao, koji sami teško da mogu da isfinansiraju, niti bi im se to, u krajnjem slučaju, isplatilo. Bela Horvat, proizvođač povrća iz Kelebije, kaže da se proizvodnja povrća slabo isplati.

– Imamo velike troškove za seme, đubrivo, hemijska sredstva, a nikakvu pomoć države. Kad bismo krenuli sa organskom proizvodnjom, prinosi bi svakako bili manji, a dobili bismo proizvod koji, bar što se izgleda tiče, nije primamljiv našim kupcima. Iako znaju da se, recimo, gotovo svo voće prska kako bi bilo otporno na bolesti i insekte, mnogi radije kupuju jedre i krupne plodove, nego one koji nisu tretirani raznim preparatima i na prvi pogled ne izgledaju tako privlačno – zaključuje Horvat, napominjući da naši proizvođači, bez subvencija ne bi mogli da konkurišu proizvođačima u Evropi, gde je već ustaljena praksa da se proizvodnja dotira.

Niko ne spori da je proizvodnja organske hrane skuplja od tradicionalne, pri čemu samo sakupljanje samoniklog i šumskog voća i lekovitog bilja ne zahteva veća ulaganja. Stručnjaci procenjuju da bi naši proizvođači mogli da se specijalizuju za određene proizvode koji nisu tako zastupljeni u ponudi onih iz EU. Akcenat se stavlja na malinu, ili trešnju, za koje imamo odlične, pre svega klimatske, uslove što nam može otvoriti vrata evropskog tržišta i omogućiti veću zaradu. U tom segmentu proizvodnje kod nas postoji mnogo malih proizvođača i usitnjeni posedi, što takođe može biti prednost u organskoj proizvodnji, ali jedino pod uslovom da proizvođači udruženo nastupaju na velikim tržištima. U Organik kontrol sistemu tvrde da bi uz veće korišćenje državnih subvencija, ali i mogućnost jeftinije sertifikacije, i teško osvojivo tržište EU bilo dostupnije.

Da bi slika o organskoj hrani i njenoj prisutnosti na našem tržištu, a pre svega domaćoj trpezi bila potpunija, valja reći da tom procesu „omasovljenja“ organske ishrane ni najmanje ne doprinose prodavnice, čiji bi interes trebalo da bude upravo masovnija potrošnja. Kao i u ostalim segmentima našeg tržišta, i ovde vlada zakon „uzmi i beži“, te se organska hrana, pogotovo ona kvalitetna i sa već poznatim brendom, prodaje po astronomskim cenama, koje su daleko iznad mogućnosti prosečnog kupca, a takvih je najviše. Ta hrana je za domaćeg kupca još uvek ekskluzivna roba, dostupna samo imućnijima, ili pak hroničnim bolesnicima koji nadu u ozdravljenje vide u zdravoj hrani. Takva situacija svakako ne doprinosi ni imidžu trgovaca zdravom hranom niti njenom popularisanju.

Subvencije za „organik“

– Subvencije namenjene proizvođačima u Evropskoj uniji koji se bave organskom proizvodnjom znatno su veće nego u Srbiji. Zato su njihovi proizvodi cenovno konkurentniji i lakše pronalaze put do inostranih tržišta pa i našeg. Međutim, nije tačno da kod nas nema subvencija. Za organsku proizvodnju hrane država obezbeđuje čak 40 odsto veće subvencije nego za konvencionalnu. Pitanje je samo da li su potencijalni proizvođači organske hrane upoznati s tom informacijom. Zato mislim da je veoma važno edukovati poljoprivrednike, kako bi znali šta ih čeka ako se upuste u organsku proizvodnju – kaže Nenad Novaković, direktor agencije Organik kontrol sistema.