Krupan zalogaj za sitne i nekonkurentne proizvođače

Doduše, Tadićeva inicijativa bila je fokusirana na svet nesvrstanih, pre svega na zemlje Bliskog istoka i Severne Afrike, ali su motivi isti – povratak na stara tržišta. Obeshrabrujuće, međutim, već u startu deluje konstatacija pojedinih analitičara da trgovinsku saradnju sa zemljama Južne Amerike karakteriše veliki potencijal i skromno prisustvo naših kompanija i robe na tom tržištu. I to uprkos činjenici da većina zemalja tog regiona u prethodne dve decenije beleže pravi privredni bum. Najveći izvoznik, sa godišnjim prilivom od 251 milijardi dolara, jeste Brazil, inače sedma po veličini ekonomija u svetu i najveća u Južnoj Americi. Slede Venecuela, koja godišnje izveze robu u vrednosti od 93 milijarde dolara, zatim Čile (86 milijardi dolara) i Argentina, čiji izvoz premašuje 84 milijarde dolara. Zanimljivo je, takođe, da većina zemalja iz tog područja želi da se što pre oslobodi ekonomske zavisnosti od SAD, a preduslov za to je uvoz nove tehnologije i opreme. Upravo tu bi, procenjuju analitičari, trebalo potražiti prostor za izvoz domaće tehnologije za preradu namirnica biljnog i životinjskog porekla, zatim opreme za mlekare, pekare, kao i preradu voća i povrća. Procenjuje se da bi rast izvoza, naročito u Venecuelu, koja troši milijarde dolara na nabavku naoružanja iz Rusije, mogla da ostvari i namenska industrija. Ali pitanje koje se nikako ne može izbeći jeste: koliko su naši proizvodi cenovno konkurentni na tom tržištu naročito u odnosu na konkurenciju proizvođača sa Dalekog istoka?

Sudeći prema statističkim podacima za 2012. obim ukupne robne razmene Srbije i zemalja Južne Amerike premašio je 211 miliona dolara, što je skroman rezultat. Zabrinjava podatak da Srbija znatno više uvozi sa tog područja nego što izvozi. I mada je u 2012. srpski izvoz premašio 20,2 miliona dolara, što u odnosu na 2011. predstavlja rast od 87 odsto, odnosno 9,4 miliona dolara, deficit premašuje 170 miliona dolara. I to uprkos činjenici da je uvoz, od oko 189,8 miliona dolara, u poređenju sa 2011. godinom, smanjen za 137 miliona dolara, odnosno za 50 odsto.

– Robna razmena će i u narednom periodu biti glavni oblik ekonomske saradnje Srbije i zemalja Južne Amerike, pri čemu će akcenat biti stavljen na saradnju malih i srednjih preduzeća i smanjenje učešća sirovina u ukupnom izvozu. Objektivne mogućnosti za unapređenje saradnje postoje u sektoru namenske industrije, prodaji saobraćajnih sredstava, reč je pre svega o izvozu autobusa na prirodni gas, koje proizvodi Ikarbus, kao i povećanju izvoza Trajalovih spoljnih auto-guma. Solidan devizni priliv očekuje se i od izvoza poljoprivredne mehanizacije, kvalitetnog semenskog materijala, isporuke putničkih i teretnih vagona, energetske opreme. Ekonomska saradnja bi mogla da bude unapređena i sa Argentinom, naročito u oblasti farmaceutske industrije, mislim konkretno na vakcine Instituta Torlak. S druge strane argentinski privrednici zainteresovani su za izvoz u Srbiju goveđeg mesa, vina i poljoprivrednih proizvoda – kaže za Danas Marica Vidanović, samostalna savetnica u Odboru za ekonomske odnose sa inostranstvom Privredne komore Srbije.

Kad je reč o Kubi, koju neki analitičari vide kao vrata Srbije ka Karibima i Južnoj Americi i obrnuto, Kuba bi preko Srbije mogla da ostvari prodor na Balkan i Istočnu Evropu, naša sagovornica procenjuje da bi u ovom trenutku bilo nerealno očekivati zajednička ulaganja na treća tržišta. Realnija opcija je zajednička proizvodnja radi izvoza na treća tržišta. Tu se pre svega misli na farmaceutsku industriju, telekomunikacije, transport, medicinsku opremu, a posebno na turističku ponudu. Veliki potencijali za saradnju postoji u biotehnologiji i genetskom inženjeringu, poljoprivredi, energetici. Ali, osim što se intenzivno radi na revitalizaciji ekonomskih odnosa sa tom zemljom nadležne institucije u Srbiji i na Kubi dosta napora ulažu kako bi se od kubanskih dužnika naplatila kako civilna, tako i komercijalna kreditna potraživanja. Prema oceni Marice Vidanović i čileansko tržište, koje spada među najotvorenija svetska tržišta, moglo bi da bude zanimljivo našim izvoznicima. Ali ta otvorenost znači da se na tom tržištu može opstati samo ako se ponudi, kako cenovno, tako i po kvalitetu, konkurentni proizvodi.

– Tržište Čilea dobro je snabdeveno kvalitetnim proizvodima koji stižu iz visokoindustrijalizovanih zemalja i to počev od aparata za domaćinstvo, preko automobila, do kompjutera što je, svakako, otežavajuća okolnost za potencijalne izvoznike iz Srbije. Ipak, čileansko tržište moglo bi da apsorbuje i neke od proizvoda iz Srbije, poput pirotehničkih sredstava za potrebe policije, robe specijalne namene, frižidera, šporeta na gas, smrznutog povrća, guma za autobuse, kamiona i automobila, kancelarijskog materijala. Treba podsetiti i na to da je najveći izvođač investicionih radova u zemljama Latinske Amerike nekada bio Energoprojekt, koji i sada učestvuje na licitacijama u Čileu, ali je zainteresovan samo za one poslove koje može da realizuje sa postojećom opremom u Peruu i pod uslovom da vrednost tih radovi iznosi više desetina miliona dolara. Prostora za unapređenje saradnje ima i u poljoprivredno-prehrambenom sektoru. Tako su, recimo, čileanski proizvođači i izvoznici maline zainteresovani saradnju sa našim malinarima, odnosno za potpisivanje za sporazuma o eliminisanju nelojalne konkurencije na tržištu Evropske unije – ističe Marica Vidanović.

Komentarišući prodor Kine na tržišta Latinske Amerike, naša sagovornica kaže da je ogroman napredak zabeležen kad je reč o partnerstvu u oblasti finansija, energetike, infrastrukture, visokih tehnologija i poljoprivrede, kao i da je Kina prvi trgovinski partner Brazilu, Čileu i Peruu, i drugi najveći partner Argentini, Kostariki i Kubi. Koliko je intenziviranje ekonomske saradnje Kine sa tim zemljama uticalo na njihov visok privredni rasta govori i podatak da se od 2001. godine, obim trgovinske razmene između zemalja Latinske Amerike i Kine povećavao za 30 odsto godišnje, da bi u 2011. dostigao 241,5 milijardi dolara. Prema podacima Ministarstva trgovine Kine, direktne strane investicije Kine u Latinsku Ameriku povećane su sa 7,3 milijarde u 2009, na 10,5 milijardi dolara u 2010. godini. U junu 2012, Kina je formirala fond od 10 milijardi dolara, i ponudila zemljama Latinske Amerike kreditne linije za podršku u energetici i infrastrukturnim projektima. Treba podsetiti da je Kina sklopila sporazume o slobodnoj trgovini sa Čileom, Peruom i Kostarikom, a u junu 2012, sa Brazilom je potpisala Sporazum o međusobnom priznavanju lokalnih valuta u bilateralnoj ekonomskoj saradnji. To je omogućilo centralnim bankama Brazila i Kine da razmenjuju lokalne valute u vrednosti do 30 milijardi dolara. U 2011. godini, obim trgovinske razmene Kine i Brazila dostigao je vrednost od 84,2 milijarde dolara, što je više nego što Kina ostvari sa Ruskom Federacijom, Britanijom i Francuskom.

– Zbog velike geografske udaljenosti i konkurencije proizvođača iz zemalja Dalekog istoka, naročito kineskih, male su šanse da se spoljnotrgovinska saradnja sa zemljama Južne Amerike podigne na viši nivo. A da je reč o simboličnim trgovinskim odnosima govori i podatak da je 2011. godine, sa najvećom zemljom tog regiona – Brazilom, ostvaren ukupan obim spoljnotrgovinske razmene od samo 103 miliona dolara, pri čemu je uvoz Srbije iznosi oko 97 miliona dolara. Najviše deviza, preciznije oko 65 miliona dolara, potrošeno je na uvoz kafe. S druge strane, izvoz na brazilsko tržište doneo je Srbiji skroman devizni priliv od oko šest miliona dolara. Najviše smo izvozili cevi od plastične mase u vrednosti oko dva miliona dolara, zatim mašine za pojedine industrijske grane (1,8 miliona dolara) i gume za automobile, od čega smo zaradili oko 1,3 miliona dolara – izjavio je za Danas Saša Đogović, analitičar Instituta za tržišna istraživanja.

I mada je gotovo svima jasno da je prisustvo predsednika Nikolića na samitu u Santjagu imalo pre svega političku konotaciju, s obzirom na to da su se na marginama tog skupa odvijali, za Srbiju značajni, susreti (najznačajniji je onaj sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel), ipak su podstaknuta razmišljanja o većem prisustvu naših proizvoda naročito na tržištima onih zemalja koje, poput Brazila, doživljavaju pravi ekonomski bum. Pritom se ne sme smetnuti s uma činjenica da su pre tri i više decenija dobar rejting našim preduzećima na egzotičnim tržištima, gde svakako spadaju i zemlje Latinske Amerike, obezbeđivali političari, Tito pre svega, a ne privrednici. Srbija u ovom trenutku nema političku moć koju je imala bivša SFRJ, a nema ni predsednika kalibra Josipa Broza, što bi joj omogućila da zemlje Azije, Afrike i Latinske Amerike učini svojim ekonomskim klijentima. Zato je malo verovatno da će naši izvoznici pohrliti na tržište Latinske Amerike. Taj skepticizam verovatno dele i oni koji misle da se jaz od gotovo dve decenije koliko je trajao zastoj u saradnji sa nekadašnjim spoljnotrgovinskim partnerima može tako lako premostiti.

Benefiti sporazuma o slobodnoj trgovini

– Čile ima sporazume o slobodnoj trgovini sa Kinom, Japanom, Indijom, Novim Zelandom, Singapurom i Južnom Korejom, pa bi našim preduzećima, potencijalnim izvoznicima na to tržište, trebalo ukazati na sve prednosti osnivanja mešovitih firmi u Čileu. Ali impuls toj saradnji mogli bi da daju i sporazumi o slobodnoj trgovini koje Srbija ima sa Ruskom Federacijom, Belorusijom, Turskom, kao i CEFTA sporazum. Da bi spoljnotrgovinska razmena između Srbije i zemalja Južne Amerike mogla da bude podignuta na viši nivo neophodna su zajednička ulaganja, transfer tehnologija, investicioni radovi, dugoročne proizvodne kooperacije, zajedničko učešće u velikim projektima i najzad, zajednički nastup na trećim tržištima – tvrdi Marica Vidanović, samostalna savetnica u Odboru za ekonomske odnose sa inostranstvom PKS.